Nakon masovnih nereda, vandalizma i rušilačkih pohoda koji su 17. oktobra preplavili francuske gradove, više od 2000 ljudi našlo se u pritvoru i pred sudijama. Međutim, dok se vlasnici uništenih lokala i preplašeni građani nadaju adekvatnoj kaznenoj politici, prve presude i realnost na terenu ponovo otvaraju bolno pitanje: Da li je pravosudni sistem u Francuskoj sposoban da odbrani red i mir, ili blagim kaznama direktno podstiče bezakonje?
Iako zakonski okvir predviđa izuzetno oštre sankcije, praksa na terenu stvara opasan jaz između zaprećenih i stvarno izrečenih kazni. Kad kazna prestane da bude zastrašujuća, strah od zakona nestaje — a tamo gde nema straha od sankcije, rađa se anarhija.
Šta zakon predviđa, a šta se izriče na sudovima?
Prema francuskom Krivičnom zakoniku (Code pénal), krađa izvršena u grupi, uz uništenje imovine ili tokom masovnih nereda (otežavajuće okolnosti), kvalifikuje se kao teško krivično delo:
Međutim, prve presude po ubrzanoj proceduri (comparution immédiate) pokazuju sasvim drugu sliku:
Mnogi izrečeni nalozi svode se na uslovne kazne, kazne radom u javnom interesu, alternativne sankcije bez odlaska u zatvor ili blage zatvorske kazne u trajanju od svega nekoliko meseci.
Od preko 2000 privedenih širom zemlje, u prvim danima izrečeno je tek oko 150 stvarnih zatvorskih kazni sa odvođenjem u pritvor.
Za vlasnike radnji kojima je uništena višegodišnja imovina, činjenica da neko za pljačku i paljenje prođe sa uslovnom kaznom ili par meseci e-nadzora (nanogice) deluje kao otvoreno ruganje pravdi.
Prebukirani zatvori: Kolevka „blage“ kaznene politike
Jedan od glavnih razloga zašto sudije oklevaju da pljačkaše i huligane pošalju iza rešetaka jeste hronična prenaseljenost francuskih zatvora:
Popunjenost zatvorskih kapaciteta u Francuskoj već duže vreme premašuje 120%, dok je u pojedinim kazneno-popravnim ustanovama taj procenat veći i od 150%.
Francuska redovno dobija opomene Evropskog suda za ljudska prava zbog uslova u zatvorima, što stvara ogroman pritisak na pravosuđe da izbegava izricanje kratkotrajnih zatvorskih kazni.
Ovakav sistemski nedostatak kapaciteta primorava sudske organe da „štede“ zatvorske krevete, što rezultira presudama koje više liče na opomenu nego na pravu sankciju.
Put ka anarhiji: Kada strah od zakona nestane
Osnovni stub svakog stabilnog društva počiva na principu da zločin mora nositi odgovarajući rizik i kaznu. Kada potencijalni izrešioci nereda shvate da je šansa da završe na višemesečnoj robiji minimalna, računica se menja: dobitak od pljačke postaje veći od rizika od kazne.
Ako država kroz svoje pravosuđe pošalje poruku da nema kapaciteta ili volje da oštro kazni one koji ruše javni poredak, dešavaju se dve opasne stvari:
Ohrabrivanje kriminala: Huligani i pljačkaši bivaju dodatno osiljeni, shvatajući da je država nemoćna.
Samoorganizovanje građana: Kada pošteni građani i preduzetnici uvide da ih policija i sudstvo ne mogu zaštititi, prinuđeni su da preuzmu pravdu u svoje ruke.
To je tačka u kojoj pravna država prestaje da postoji i gde nastupa potpun društveni slom i anarhija.
