Borba FRANCUSKE i RUSIJE za prevlast u AFRICI

Suparništvo (Rivalstvo) Francuske i Rusije u Africi kao jedan od glavnih razloga za ratno huškanje Pariza u Ukrajini.  Nakon što je tokom 1990-ih izgubio uticaj u Africi zbog nestanka  SSSR-a, Kremlj se već  nekoliko godina vraća na afrički kontinent.

23. oktobra 2019. godine, na obali Crnog mora, u ruskom gradu Sočiju, Vladimir Putin se našao pred  afričkim liderima tokom  prvog  rusko-afričkog samita. Prilika da ruski predsednik pohvali istorijske odnose koje njegova zemlja održava sa nekoliko afričkih država.

„Želimo da udvostručimo trgovinu između Rusije i Afrike u roku od 4 do 5 godina “, izjavio je on, obećavajući u tom procesu oprost duga i vojnu pomoć. Dovoljno da privuče pažnju četrdeset troje prisutnih afričkih šefova država i vlada.

Od ovog sastanka, kopiranog po modelu samita Francuska-Afrika, stručnjaci za geopolitiku su u više navrata komentarisali ono što danas nazivaju „velikim povratak Rusije u Afriku”. Jer, 1960-ih i 1970-ih, na vrhuncu Hladnog rata, Sovjetski Savez je bio jedna od najvećih uticajnih sila u Africi. Deo elite afričkog kontinenta, koji danas deluje u sferama moći, školovan je i u bivšem SSSR-u. Mali, koji je usvojio socijalistički režim nakon svoje nezavisnosti, dobro simbolizuje ovaj prošli uticaj.

Vladimir Putin je u proteklih deset godina ponovo okrenuo pogled ka kontinentu. Cilj je dvostruk : ponovo osvojiti svoje bivše zone uticaja i uzdrmati druge svetske sile – posebno Francusku – na njihovoj afričkoj teritoriji.

Da bi raspravljali o velikom povratku Rusije na kontinent, stručnjaci uglavnom uzimaju primer Centralnoafričke Republike. Pre osam godina, ko bi zamislio da ruske specijalne snage (Wagner) stignu u Bangi kako bi pažljivo čuvale predsednika i njegovu vlast u Centrafriku? Ova centralnoafrička država, koja je dugo bila rezervat Francuske, našla se u rekordnom roku pod kupolom Kremlja.

Ovaj povratak Rusa u Afriku de facto je potpisao kraj ekskluzivnih odnosa koje je Francuska održavala sa nekoliko afričkih zemalja od takozvane dekolonizacije, što je izazvalo diplomatske tenzije bez presedana ne samo između Pariza i Moskve, već i sa afričkim prestonicama u pitanju. Osim Centralnoafričke Republike, širom Afrike koja govori francuski, Rusija, preko svojih različitih mreža, namerava da izazove Francusku, predstavljajući se kao ona koja pomaže, a ne sudi, protiv neokolonijalne sile Francuske.

Tokom drugog samita Rusija-Afrika 27. i 28. jula u Saint Petersvurgu, u sred rata sa Ukrajinom i zapadom, Rusija je potpisala sporazume o vojnoj saradnji sa više od 40 afričkih zemalja od 54 postojeće!

Sa antifrancuskim medijskim i političkim kampanjama koje rusi orkestriraju Rusi u Africi, zemlje regije Sahela postale su novo rusko lovište za finansijske, strateške i ekonomske interese (uranijum). Uticajni ruski preduzetnici uputili su se u zemlje Sahela, oslanjajući se na lokalne aktere nostalgične za SSSR-om i obožavaoce Vladimira Putina. U vreme kada je Francuska reorganizovala vojnu operaciju Barkhane i smanjivala svoje trupe, posebno u Maliju, predajući ključeve nekih svojih baza lokalnim snagama, pristalice ruske intervencije su to videle kao  slabost Francuske i gubitak njenog uticaja, pa pozvale Rusiju da zauzme njeno mesto. smatrajući je danas suštinskom vojnom i ekonomskom silom. Štaviše, ekonomske sankcije od  Zapad protiv Rusije na kraju je podstakao njenu ekonomiju i ubrzale  industrijski razvoj, dokazujući da su afrički prorusi bili  pravu.

CEDEAO  : Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država (16 članova do sada).

Ovu regionalnu organizaciju mnogi afrički politički akteri smatraju organom francuske i zapadne neokolonijalističke moći u Africi.

Mali, Niger i Burkina Faso, koji su proterali francuske vlasti u korist Rusa, i koje su članice nove formirane Alijanse država Sahela (AES), 28. januara ove godine  najavili su povlačenje iz Ekonomske zajednice država zapadne Afrike (CEDEAO), i to je izazvalo ozbiljnu zabrinutost unutar Afričke unije (AU) ali i u Parizu.

Razlozi koje navode ove  zemlje za to povlačenje su njene filozofije osnivanja, udaljavanje od panafričkog poretka i odbacivanje francuske hegemonije nad organizacijom.

Ova mera koju su preduzeli Mali, Niger i Burkina Faso je najznačajniji izazov u ​​49-godišnjoj istoriji organizacije CEDEAO (ECOVAS-a na srpskom) u smislu potencijala da izazove nove naknadne potrese u regionu. Poslednjih godina, političke i vojne frakcije izazvale su duboke podele između zemalja u regionu, dok se borba za moć između Rusije i Francuske u pozadini CEDEAO  ponovo pojavila.

Međutim, strategija koju je CEDEAO  sprovodila  nakon vojnog udara 26. jula 2023. u Nigeru ne samo da je oslabila reputaciju organizacije i Francuske , već je i dovela u pitanje uticaj i Budućnost te  unije : Neuspeh njenog  pokušaja da zatvori kopnenu i vazdušnu granicu sa Nigerom nakon puča, neuspeh postavljanja zone zabranjenog leta, neuspeli blef vojne intervencije ako svrgnuti vođa Mohamed Bazum ne bude oslobođen u roku od sedam dana,sve to  je dodatno ujedinilo Mali, Burkina Faso i Niger oko Alijanse država Sahela (AES). Proglašenje novog vojnog saveza između njih, inicijativa za pokretanje sopstvene nacionalne valute i konačno odluka da napuste CEDEAO (ECOVAS) uz podršku Rusije, stvorili su dualitet između CEDEAO-a, orijentisana na Zapad, i AES-a koji podržava Rusija i Kina.

Francuska gubi svoj autoritet u Africi zbog vakuuma moći koji je stvorio njen opadajući uticaj. Štaviše, nije uspela da u potpunosti uzme u obzir evoluciju geopolitičke realnosti u Africi, posebno broj i kvalitet vanregionalnih aktera kao što su Rusija i Kina, koje afričke zemlje podržavaju.

Odluka Rusije da pošalje 200 vojnika u Burkinu Faso poslednjih nedelja i prisustvo Vagnerove grupe u mnogim afričkim zemljama obezbedilo je bezbednosni kišobran vladama koje su došle na vlast putem državnih udara.

U ovom kontekstu, borba za moć između Rusije i Zapada, to jest Francuske, jasno se manifestuje na afričkom kontinentu. Tako se ukrajinska kriza Francuskoj čini sredstvom za zaustavljanje ili smanjenje sposobnosti Rusije i njenog uticaja u Africi.

Naprimer, Moskva je svake godine brzo rasla i postala najveći afrički dobavljač oružja. Između 2018. i 2022. Rusija je predstavljala 40% uvoza afričkog oružja. Ova cifra je veća od ukupnog uvoza oružja iz Francuske (7,6%), Sjedinjenih Američkih Država (16%) i Kine (9,8%). Pored Alžira i Egipta, glavni uvoznici ruskog oružja su Mali, Sudan, Niger, Centralnoafrička Republika (CAR) i Angola.

Tako da ratobornost Emanuela Makrona prema Rusiji nije samo u unutrašnje političke svrhe Francuske, kako mnogi misle, da se smanji njegova velika nepopularnost unutar zemlje i da se zaboravi njegov nedavni fijasko na sajmu poljoprivrede u Parizu, već i pre svega pokušava da spase ono što je moguće od  francuskog istorijskog prisustva i ekonomskih interesi u Africi, kladeći se na stagnaciju i slabljenje Rusije u Ukrajini. Na nesreću Jelisejsku Palate , dešava se upravo suprotno i nijedan zapadni šef države, niti NATO, ne podržavaju nedavne izjave francuskog predsednika.

autor: Apis Rakijolog