Da li je slavlje hrvatskih rukometaša uz Tompsona još jedan dokaz normalizacije ustaške ideologije u Hrvatskoj?

Zagreb je još jednom pokazao da u Hrvatskoj granica između sportskog uspeha i političko-ideološke zloupotrebe gotovo da ne postoji. Umesto da slavlje povodom uspeha hrvatskih rukometaša protekne u duhu sporta, fer-pleja i univerzalnih vrednosti, ono se pretvorilo u još jedan javni spektakl u kojem je ekstremni nacionalizam dobio glavnu pozornicu – uz pesme Marka Perkovića Tompsona, simbola ustaške nostalgije i otvorene istorijske revizije.

Izbor Tompsona kao muzičke „podloge“ za slavlje državne reprezentacije nije slučajan, niti je bezazlen. Reč je o pevaču čije su pesme decenijama povezane sa ustaškom ikonografijom, pozdravima i porukama koje veličaju zločinačku Nezavisnu Državu Hrvatsku. Njegovo prisustvo – direktno ili simbolički – na događajima koje država prećutno ili otvoreno podržava, šalje jasnu poruku: ekstremizam je u Hrvatskoj ne samo tolerisan, već i normalizovan.

Posebno zabrinjava činjenica da su u tom slavlju učestvovali vrhunski sportisti, ljudi koji bi, po prirodi svoje javne uloge, trebalo da budu uzori mladima. Umesto poruka zajedništva, sportskog duha i poštovanja drugih naroda, sa zagrebačkih ulica i trgova odjekivale su pesme i simboli koji za Srbe, Jevreje i Rome predstavljaju podsećanje na masovna stradanja, logore smrti i sistematski genocid.

Još je poraznija tišina hrvatskih institucija i većeg dela medija. Nema osude, nema distance, nema ni pokušaja da se napravi jasna razlika između patriotizma i otvorenog istorijskog revizionizma. Kada se ekstremizam prikazuje kao „narodno veselje“, a ustaška simbolika kao „emocija“, onda to više nije incident – to je obrazac.

Ovakva slavlja ne govore ništa o sportskim uspesima, ali govore mnogo o društvu koje ih organizuje i toleriše. Govore o nespremnosti da se suoči sa sopstvenom prošlošću i o upornoj potrebi da se najmračniji delovi te prošlosti prikazuju kao nešto romantično, herojsko ili „domoljubno“.

Za srpsku zajednicu, kako u regionu tako i u dijaspori, ovakvi prizori nisu samo provokacija, već i upozorenje. Upozorenje da ideologije koje su jednom dovele do masovnih zločina nikada nisu u potpunosti nestale – već samo čekaju pogodan trenutak da se ponovo pojave, ovaj put pod zastavom sporta i „narodnog slavlja“.

Sport bi trebalo da spaja. U Zagrebu je, međutim, još jednom poslužio da podeli, vređa i rehabilituje ideologiju koja nikada nije smela da dobije drugu šansu.

Zašto Evropa ćuti?

Možda najopasnije u svemu nije samo ono što se dogodilo u Zagrebu, već ono što se nije dogodilo u Briselu, Berlinu ili Parizu. Evropska unija, koja se rado predstavlja kao čuvar antifašističkih vrednosti, ljudskih prava i istorijskog pamćenja, na ovakve pojave uporno odgovara – tišinom. Ta tišina nije slučajna. Ona proizlazi iz političkog oportunizma, iz straha da se ne „uznemiri“ članica Unije, ali i iz selektivnog morala u kojem se ekstremizam osuđuje samo onda kada dolazi sa „pogrešne“ strane.

Ćutanje Evrope na javnu normalizaciju ustaške simbolike u Hrvatskoj šalje poruku da su žrtve NDH manje važne, a istorijski revizionizam prihvatljiv dok god je umotan u zastavu sporta i nacionalnog slavlja. Kada se ekstremni nacionalizam u jednoj članici EU toleriše, a u drugoj koristi kao razlog za sankcije i moralne lekcije, tada problem više nije samo Zagreb – problem je sama Evropa, koja sopstvene vrednosti primenjuje selektivno i politički proračunato.

U takvom ambijentu, evropsko ćutanje postaje saučesništvo. Jer istorija nas je već naučila da ideologije mržnje ne jačaju zato što su glasne, već zato što oni koji bi morali da ih osude – ostaju nemi.