Film „Glad“ koji će vam promeniti ono što ste mislili da znate o sebi

U vremenu u kojem je gotovo sve dostupno, a retko šta zaista dodiruje, nastaje „Glad“ – autorski art-house film koji svoju svetsku premijeru planira na jednom od evropskih festivala 2026. godine. To je film koji ne traži pažnju glasno, već je zahteva postojano, ulazeći duboko u prostor emocionalne gladi kao globalnog stanja savremenog društva. Ono što privlači je mogućnost donacije za film, ali ne obične donacije. Deo sredstava od vaše donacija će pokrivati troškove završetka filma a deo u humanitarne svrhe za svest o mentalnom zdravlju. Svako ko donira, imaće i posebnu čast i mesto na filmu jer će mu ime biti potpisano i na sajtu i na kraju filma a tako postaju deo ekipe. Donacije možete uplatiti OVDE a još jedna važna informacija vas čeka na kraju ovog teksta. Naglašavamo da su fotografije u tekstu delo čuvenog fotografa Eduardo R. Servello koje nam je ustupila glumica i autorka filma Jelica Kovačević. Na kraju ovog teksta pogledajte inserte iz filma.

Film potpisuju glumica, producentkinja i autorka Jelica Kovačević, zajedno sa scenaristom Božidarom Kneževićem, a nastao je iz potrebe da se naruši tišina — ne kao provokacija, već kao nužnost. Jelica Kovačević je odlično poznata i srpskoj publici u Parizu, pošto je u septembru 2023. godine u hramu Sveti Sava u Parizu, odigrala sjajnu predstavu „Crveno i zlatno“ na oduševljenje svih prisutnih.

„Glad“ ne govori o žrtvama i herojima, već o ljudima zarobljenim u obrascima koje su nasledili, usvojili ili prećutali. U središtu priče nalaze se žene koje nisu slomljene, ali nose pukotine, i muškarci koji nisu čudovišta, ali jesu deo sistema koji ranjava i ženski i muški princip podjednako. „Glad“ govori o trenutku kada potisnuto postaje nepodnošljivo — kada tišina prestaje da štiti i kada se trauma vraća, ne kroz reči, već kroz telo, navike i rituale.

Glavne uloge tumače Jelica Kovačević, Zlatan Vidović, Helena Vuković i Mirvad Kurić, dok vizuelni jezik filma gradi direktor fotografije Eduardo Serveljo. Željko Mitrovic je producent filma zajedno sa Jelicom Kovacevic i ohrabrio je ovu njenu zamisao. Režiju potpisuje Ivica Vidanović, dok Kovačević, kao autorka projekta, snažno učestvuje u završnoj fazi oblikovanja filma kroz montažu, tretirajući je kao produžetak režije i unutrašnji ritam priče. U celokupnoj post produkciji su najizvrsniji umetnici koji su se skupili istom misijom. Muzika za film se tananim obrisima nosi velikim zvucima umetnika Dobrice Višnjića. Potpunost filma je autorskim rukama i film pretenduje na velike svetske i evropske festivale. Ovo je film koji ne traži saosećanje, već razumevanje. Film o tišini koja boli, ali i o onom presudnom trenutku kada ona prestaje da bude zaštita — i postaje izbor.

Jelica Kovačević je dala ekskluzivan intervju za „Svi Srbi u Parizu“ koji vam u celosti prenosimo.

U filmu „Glad“ emocionalna glad nije lična slabost, već planetarno stanje. Kako Vi danas razumete tu globalnu potrebu za ljubavlju i taktilnošću u svetu koji je stalno povezan, a duboko otuđen?
– Nikada nismo bili dostupniji jedni drugima, a nikada usamljeniji. Globalna glad danas nije za informacijama, već za prisustvom, za dodirom koji nije funkcionalan, za pogledom koji traje. U „Gladi“ me zanima upravo taj paradoks — svet u kojem komunikacija ne prestaje, ali bliskost nestaje. Ta glad za ljubavlju i taktilnošću nije sentimentalna, ona je egzistencijalna. Kada je nema, ljudi počinju da se raspadaju iznutra, i to se vidi kroz telo, navike, rituale svakodnevice.

Film snažno tematizuje anksioznost savremenog čoveka i potrebu da se uteha traži na pogrešnim mestima. Zašto smatrate da je taj mehanizam danas toliko rasprostranjen?
– Zato što živimo u kulturi brzih zamena. Umesto da ostanemo sa sobom, sa nelagodom, mi je odmah potiskujemo — kroz zavisnosti, odnose bez dubine, kroz performans sreće. Anksioznost sama po sebi nije problem; problem je što smo izgubili kapacitet da je slušamo. U „Gladi“ me zanima taj trenutak kada uteha prestaje da leči i počinje da otuđuje još više. Kada ljudi traže spas spolja, a rana je unutra.

Kao glavna glumica i idejni tvorac filma, Vi ne nudite jasne odgovore ni olakšanje. Šta želite da publika ponese sa sobom nakon „Gladi“?
– Ne želim da publika izađe umirena, već svesnija. „Glad“ nije film koji te drži za ruku, već onaj koji te tera da se zaustaviš. Ako se makar na trenutak zapitamo gde smo izgubili kontakt — sa sobom, sa drugima, sa telom — film je uradio svoje. Jer glad ne definiše ko smo, ali nas može zarobiti ako je ignorišemo. A prvi korak ka slobodi je da prestanemo da tražimo utehu tamo gde je nema.

Takođe nam je i jedan od producenata, Vladimir Đukelić, odgovorio na jedno naše pitanje.

Ušli ste u film „Glad“ u njegovoj završnoj fazi, u postprodukciji — u trenutku kada se smisao filma više ne gradi kroz scenario ,sta Vas je navelo ?
– Znate, upravo to me je i privuklo — što nisam ušao u scenario, nego u film. U materijal. U nešto što već diše. Moram da priznam da imam ličnu naklonost ka neobičnim likovima — kako u životu, tako i na filmu. Uvek me privlače ljudi koje ne možeš staviti u fioku, koji izmiču definicijama. Kaća je upravo takav lik. Nije žrtva, nije zlikovac, nije femme fatale — ona je žena koja je preživela tako što je naučila da guta. To je lik kakav se retko piše, a još ređe sme da se snimi. Kad sam video prve montažne verzije, shvatio sam da gledam nešto što se danas retko pravi — film koji ne objašnjava sebe.

Film koji ne moli gledaoca za razumevanje. A onda ta struktura — tri verzije istog događaja, taj originalni rašomonski pristup gde istina nije jedna, nego se lomi kroz sećanje, traumu, želju. Kurosava je to radio pre sedamdeset godina, a mi smo to zaboravili. „Glad” to vraća, ali na svoj način — ne kao trik, nego kao psihološku dijagnozu. Ponavljanja nisu greška u montaži. Ponavljanja su način na koji trauma funkcioniše. Privukla me je ta glad. Ne kao tema — nego kao metoda. Rituali sa hranom, kupanjem, alkoholom — sve je to svareno u sliku, ne u dijalog. To je filmski jezik koji danas skoro da ne postoji u regionu.

Ušao sam u postprodukciju jer sam video film koji ima hrabrosti da bude tih. I znao sam da tom filmu treba neko ko će tu tišinu zaštititi do kraja. Kako ste Vi kao producent doživeli taj etički balans filma i zašto smatrate da je upravo takav pristup danas važan? Vladimir Đukelić, producent: Etički balans u filmu „Glad” je zapravo ono što ga čini opasnim — u najboljem smislu te reči. Živimo u vremenu gde se od filma očekuje da zauzme stranu. Da ti kaže ko je žrtva, ko je zlikovac, koga da mrziš, koga da žališ. To je udobno. To je lako. I to je — laž. „Glad” odbija tu laž. Kaća nije nevina, ali nije ni kriva. Stefan nije monstrum — on je slab čovek sa moći, a to je mnogo strašnije od bilo kog filmskog negativca.

Njegova glad je banalna: za kontrolom, za divljenjem, za mladim telima. Njegova smrt nije herojska, nije spektakularna — ona je hladna i logična. I upravo zato uznemiruje. Etički balans ovog filma leži u tome što ne sudi. On pokazuje. A to je danas gotovo revolucionarno. Mislim da je ovakav pristup važan upravo zato što smo prezasićeni filmovima koji nam drže predavanja. Publika nije glupa. Ljudi osećaju istinu, čak i kada je neudobna. „Glad” im daje tu neudobnost — bez moralisanja, bez objašnjavanja, bez alibija. Ovo je film koji ti ne kaže šta da misliš.
On te pita — šta osećaš? I to pitanje ostaje sa tobom dugo nakon odjavne špice.