(FOTO)Srbi iz Pariza obeležili dan primirja na srpskom vojnom groblju i održali pomen junacima iz Velikog rata

Posle himni vence su položili Ambasadorka republike Srbije u Parizu, G-đa Nataša Marić i pri ministarstvu odbrane Srbije, Pukovnik Dejan Milosavljević. Takođe vence su položili i predstavnici raznih udruženja Srba u Francuskoj među kojima su bili Vladan Stefanović (ANAC kralj Petar I), Čedomir Krasnić (Srpsko-francusko prijateljstvo), Bojan Stefanović (Savez srpskog folklora Francuske), Biljana Radosavljević (KUD Biseri), Đuro Ćetković i Nikola Todorović (Savez Srba Francuske), Saša Pešić (Svi Srbi u Parizu) a i porodica Stanković (Nataša, Lena, Ognjen i Maksim). Čukun deda Nataše Stanković, Svetozar, počiva na sprskom vojnom groblju Tije.

Posle polaganja venaca, prisutnima se obratio Saša Pešić ispred udruženja Svi Srbi u Parizu, koji je pozdravio sve prisutne i govorio o čuvenom srpskom pesniku Vladislavu Petkoviću Disu, koji se zajedno sa srpskom vojskom. 1915.godine, povukao preko Albanije da bi prvim brodovima došao na jug Francuske. Gospodin Pešić je objasnio govorio o njegovom tugovanju za zavičaj, za svoju ženu i za svoju decu. Ono što je karakterisalo sve naše ljude tih godina koji su čekali povratak u Srbiju bila je ta tuga. Saša je rekao da neki nisu nikada videli Srbiju i a među njima oni koji počivaju na vojnom groblju Tije. Za Vladislava Petkovića Disa je Saša ispričao njegove poslednje dane života.

Naime boraveći se u Nici, saznao je od svoje supruge iz Srbije da joj ne stiže novac koji treba da šalje njegov prijatelj sa Krfa. Skrhan bolom u depresiji uzima brod „Italija“ i kreće za Krf. Brod tokom plovidbe pogađa nemačka podmornica i Vladislav Petković Dis okončava tako svoj život ostavivši iza sebe mnoga remek dela srpske poezije među kojima je i pesma „Među svojima“ napisana na Đurđevdan 1917.godine samo jedanaest dana pre njegove smrti. Saša Pešić je izrecitovao pesmu prisutnima.

Među svojima

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis’o da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: „Neka žive deca“.

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
„Mama, zašto plačeš? Je l’ pisao tata?“

U velike patnje nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi…
Napolju je vidno, kao pred svitanje.
K’o da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje