Svako ima neku svoju priču koja obeležava njegov život. Razni ljudi, razne priče, a svako drugačije reaguje na njih. Udruženju „Svi Srbi u Parizu“ se javio jedan naš čovek koji nam je ispričao svoju životnu priču i traži pomoć. Reč je o Zemuncu, Vanji Stefanoviću, četrdesetogodišnjem ocu dvoje dece, koji od 2010. godine živi u francuskom gradu Caen, na severu Francuske. Njegovoj francuskoj priči prethodi, kako nam je rekao, „lažna optužba za tešku krađu, od strane njegove majke koja nije mogla da prihvati njegov izbor životne saputnice“. Po njegovim rečima, majka ga je optužila da joj je Vanja provalio u stan. On sa svojom suprugom nije čekao suđenje. Došao je u Francusku posle čega je za njim raspisana poternica.
Zbog čega je tada vaša majka tako reagovala?
„Ja sam svoju ženu upoznao u Beogradu koja je radila u jednom tržnom centru. Moja majka nije mogla da prihvati to što je ona Albanka. Zato me je lažno optužila za tešku krađu.“
Recite nam kakvu vam je pomoć sada potrebna?
„Želeo bih da pitam da li može neko da mi pomogne da se preselim iz ovog grada gde se nalazim sada, u neki grad gde ću moći da dobijem smeštaj. Da pojasnim, živim u Caen od 2010 godine. Papire (boravišnu i radnu dozvolu – napomena urednika) još nisam sredio.“
Koji je razlog, znajući da posle deset godina boravka na francuskoj teritoriji imate pravo da regulišete status?
„Razlog je taj što je izdata poternica za mnom u Srbiji iste godine. Blokirali su mi izradu ličnih dokumenata ovde u Ambasadi dok se slučaj ne reši. Angažovao sam nekoliko advokata i ništa postigao nisam. Do zastarenja slučaja po navodima poslednjeg advokata treba da prođe još četiri godine.“
Živite u Francuskoj sa porodicom?
„2021. godine sam se razveo od sada već bivše supruge. Nikada nije bila vernik i živeli smo zaista u miru i slozi. Voleo sam je najviše. A onda je počela da menja svoje navike radeći u jednom humanitarnom udruženju koje pomaže beskućnicima a gde su uglavnom svi koji rade muslimani. Počela je da se moli i jednog dana se samo zamotala. Ubrzo je došla i rekla mi da me napušta jer je po Islamu zabranjeno da živi sa osobom različite vere od onog trenutka kada počne da nosi maramu. Veoma brzo se udala za Iranca koji je bio moj kolega sa posla i dobar drug. Ja sam bio naivan i desilo se šta se desilo. Zajedno su se preselili u Strasbourg. Sa njom imam dvoje dece koja su dodeljena sudskim putem meni. Njoj je dozvoljeno da ih viđa polovinu svakog školskog raspusta. Međutim danas je situacija jos komplikovanija.“
nastavak na sledećoj strani