Ovaj tekst nije namenjen opravdavanju bilo kakvog zločina i svaki zločin je za osudu. Ali nijedna velika zapadna zemlja nije zvanično priznala sopstvene generale niti svoj vojni vrh kao „genocidne“ ili kao „ratne zločince“, čak i tamo gde je bilo akata genocida i ratnih zločina. Čak ni Nemačka.
Moderna Nemačka je uradila jedinstven posao na suočavanju sa prošlošću (Vergangenheitsbewältigung) u vezi sa zločinima Trećeg rajha. Međutim, na pravnom i državnom nivou:
- Pravda je bila međunarodna, a ne nacionalna: Savezničke sile (Nirnberški tribunal) su te koje su osudile nacističke generale (poput Kajtela ili Jodla).
- Mit o čistom Vermahtu: Nakon rata, mlada Savezna Republika Nemačka (SRN) dugo je održavala mit prema kojem su ratni zločini bili isključivo delo SS-a, štiteći na taj način generale regularne vojske (Vermahta) kako bi mogla da obnovi novu vojsku (Bundesver) sa bivšim kadrovima. Nemačka država nikada nije preduzela korake da kroz sopstvene političke institucije retroaktivno okarakteriše svoje generale kao zločince.
Drugi konkretni primeri
Na planu javnog međunarodnog prava, nijedan francuski, američki ili britanski general nikada nije osuđen niti zvanično proglašen krivim za zločin „genocida“ od strane svojih vojnih vlasti, sopstvene zemlje, pa čak ni od strane međunarodnih institucija.
Zemlje o kojima je reč su sistematski prekvalifikovale stvarna dela počinjenog genocida u „operacije održavanja reda“, u pojedinačne ekcese ili, u najgorem slučaju, u ratne zločine, ali uvek za podređene, a ne za generale, štiteći svoj visoki komandni kadar zakonima o amnestiji ili obustavama postupaka. Uprkos očiglednosti činjenica: stotinama hiljada civilnih žrtava!
Rat u Alžiru
Tokom bitke za Alžir (1957), general Masi (Massu) dobija puna policijska ovlašćenja. On institucionalizuje sistematsku torturu, preke egzekucije i prisilne nestanke. Iako je Masi kasnije priznao sveprisutnost torture, branio je njenu vojnu korisnost. Zaštićen uzastopnim zakonima o amnestiji, nikada mu nije suđeno. O hiljadama nekažnjenih silovanja alžirskih žena da i ne govorimo.
General Moris Šal bio je pokretač „Šalovog plana“ (1959-1961). Ova ultranasilna kontragerilska strategija dovela je do prisilnog raseljavanja i grupisanja u logore više od 2 miliona alžirskih civila, što je izazvalo veliku humanitarnu krizu (glad, bolesti, smrtni ishodi). Šal je osuđen isključivo zbog svoje uloge u puču u Alžiru protiv De Gola, a ne za zločine protiv civilnog stanovništva!
Rat u Vijetnamu
Slučaj generala Vilijama Vestmorlanda. Kao vrhovni komandant američkih snaga u Vijetnamu (1964-1968), on je teoretisao rat iscrpljivanja zasnovan na body count-u (brojanju leševa) i intenzivnoj upotrebi Free-Fire Zones (zona slobodne paljbe). Ove doktrine su smatrale svaku osobu prisutnu u definisanoj zoni za neprijatelja, čime se legitimisalo bombardovanje stotina celih sela i masovna upotreba „Agenta Oranž “ ili napalma. Suočeni sa masakrima stotina hiljada civila (poput Mi Laja 1968. godine, itd…), odgovornost visokog zapovedništva je politički i vojno odbačena kako bi se osudili samo podređeni izvršioci (poput poručnika Kelija). Vestmorland je završio svoju karijeru ovenčan počastima!
Britanski kolonijalni i kontragerilski ratovi
Britanski general Ser Džerald Templer (Malajski ustanak, 1948-1960), poznat po tome što je osmislio Brigsov plan, naredio je deportaciju i interniranje više od 500.000 civila (uglavnom kineske etničke pripadnosti) u militarizovane logore zvane „Nova sela“. Pored smrti hiljade cjvila, ova politika je uključivala uništavanje useva defolijantima (pretečama Agenta Oranž), strogo racionalisanje hrane kako bi se izgladnjivala gerila i pritvaranja bez suđenja. U Ujedinjenom Kraljevstvu ga slave kao majstora uspešne borbe protiv pobunjenika.
General Ser Džordž Erskin (Ustanak Mau Mau u Keniji, 1952-1960) koji je, da bi slomio pobunu, rukovodio operacijom Anvil. Ona je rezultirala racijom i deportacijom gotovo celokupnog stanovništva Kikuju (više od milion ljudi!!!) u pritvorske logore u kojima su desetine hiljade osobe umrle („britanski Gulag“). Zatvorenici su tamo trpeli torture kastracije, prisilni rad i masovna pogubljenja. Erskin nikada nije sankcionisan; britanska vlada je uništila većinu kompromitujućih kolonijalnih arhiva (operacija Legasi) pre nego što je decenijama kasnije priznala i obeštetila preživele žrtve, ali bez kvalifikovanja tih događaja kao genocida.
I lista je duga (belgijski, italijanski generali, itd…). Isto tako, Hrvati, Bošnjaci i Albanci nisu priznali svoje generale i vojne zvaničnike kao ratne zločince ili genocidne.
Sva genocidna dela zapadnih i drugih generala su negirana, transformisana da bi bila opravdana, a ti generali se smatraju nacionalnim herojima.
Zašto onda tražiti od Srba da priznaju generala Mladića kao „genocidnog“ i to još u slučaju gde je diskutabilno po mnogim teoretičarima da li je zaista bio genocid ? Kakav je to genocid gde roditelji, majke, supruge, sestre i deca dolaze da odaju počast svojim mrtvima, kao u Potočarima? To nije tačna definicija genocida. U genocidu, porodice ne bi mogle da održe ovakvu komemoraciju jer bi i same bile žrtve.
Neposredno nakon završetka rata, prema izveštaju Prve Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u regiji Srebrenica između 1992. i 1995. godine, u Srebrenici se nije dogodio nikakav pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte. Komisiju kojom je predsedavao Gideon Grajf činilo je 10 nezavisnih eksperata iz celog sveta. Izveštaje i zaključke ove komisije atlantisti i EU su, naravno, odbacili i stavili u fioku .
Da stvar bude još odvratna, oni koji Ratka Mladića i Srbe karakterišu kao genocidne su isti oni koji danas tvrde da u Gazi nema genocida i da Netanjahu nije genocidan, te da to što je 170 iranskih devojčica ubijeno u američkom bombardovanju nije ratni zločin!
Večiti dvostruki standardi zapadnjaka i sramno licemerje.
Ratko Mladić je srpski nacionalni heroj koji je zaštitio svoj narod i doneo pravdu. Kraj Priče. Slava Generalu !
autor: Apis Rakijolog
