U srcu Pariz, gde su nekada naši ljudi gradili reputaciju vrednih i pouzdanih majstora, danas se sve više čuje drugačija priča. Priča o umoru, pritisku i razočaranju. Donosimo svedočenje jednog srpskog gazde, čoveka koji već dve decenije vodi firmu za renoviranje stanova – i koji danas ozbiljno razmišlja da sve napusti i vrati se u Srbiju.
„Došao sam ovde pre više od 20 godina. Počeo sam od nule, radio kao pomoćnik, pa majstor, pa otvorio firmu. Nekada je to imalo smisla. Danas? Danas se pitam zašto još uvek guram“, započinje svoju priču Z.D. rodom iz Zapadne Srbije.
Prema njegovim rečima, najveća promena nije ni u zakonima, ni u tržištu – već u ljudima. „Ranije je bilo mnogo lakše naći našeg čoveka. Dođe Srbin, hoće da radi, nauči posao, poštuje gazdu. Danas? Pola njih se vratilo dole, gotovo da niko više i ne dolazi iz Srbije, a ovi što su tu – retko ko da je potpuno pouzdan.“
Dodaje da je kvalitet radne snage opao, a poverenje među ljudima oslabilo: „Danas moraš tri puta da proveravaš kada ti dolazi na gradilište i kada sa njega odlazi. Dnevničari su posebna priča, znaju da zavisiš od njih pa rade dva na sat. Nije to više kao nekad.“
Jedan od problema koji se retko spominje, ali svakodnevno pogađa građevince u Pariz, jesu saobraćajne gužve.
„Ranije si mogao da obiđeš dva-tri gradilišta bez problema. Danas izgubim dva sata samo u kolima. To je izgubljen novac, izgubljeni živci.“
Dodaje da logistika posla postaje sve komplikovanija, a vreme sve skuplje.
nastavak na sledećoj strani
U srcu naše dijaspore postoje firme na koje možemo da se oslonimo. TRANSAM IDF je upravo takav partner – dokaz