Evropska unija se nalazi u najtežoj i najopasnijoj geopolitičkoj poziciji od završetka Drugog svetskog rata. Nekadašnji model evropskog napretka – koji se oslanjao na jeftine ruske energente za industriju, kinesko tržište za izvoz i američki vojni štit za bezbednost – u potpunosti se urušio.
Danas je Brisel u dubokim strukturnim, ekonomskim i političkim nesuglasicama sa sve tri vodeće sile sveta. Dok se susreće sa otvorenom vojnom i energetskom pretnjom sa Istoka, Evropa je istovremeno uvučena u privredni rat sa Kinom i suočena sa dubokim strateškim razilaženjem sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Pitanje koje više nije samo teorijsko glasi: Da li Stari kontinent ima realnu snagu da izdrži ovaj trostruki pritisak ili svedočimo početku njegovog trajnog ekonomskog i političkog marginalizovanja?
1. SAD i Evropa: Od bezbednosnog saveznika do ekonomskog rivala
Odnosi između Brisela i Vašingtona pretrpeli su tektonske poremećaje. Iako su NATO saveznice, SAD i EU vode sve oštriji ekonomski i industrijski rat.
Subvencije i protekcionizam: Američki Act o smanjenju inflacije (IRA) i protekcionističke carinske mere koje je sprovela Vašington administracija podstakli su agresivnu deindustrijalizaciju Evrope. Američkim subvencijama od preko 360 milijardi dolara masovno se privlače evropske kompanije i proizvođači automobila da prenose proizvodne pogone u SAD.
Energetska zavisnost: Nakon prekida uvoza iz Rusije, EU je ruski cevovodni gas zamenila tečnim prirodnim gasom (LNG) iz SAD. Međutim, američki LNG je na evropskom tržištu često 3 do 4 puta skuplji nego što ga plaćaju američke fabrike, što evropsku tešku industriju čini potpuno nekonkurentnom.
Očajnički manevri: Savez sa Kanadom i koncept „otvorene autonomije“
Kako bi odgovorila na američki protekcionizam i sačuvala pristup ključnim sirovinama, Evropska unija pokušava da formira alternativne saveze, pre svega kroz intenziviranje privrednih i tehnoloških sporazuma sa Kanadom (kroz CETA sporazum i saveze u oblasti kritičnih minerala i tehnologije).
Međutim, analitičari upozoravaju da Kanada – sa populacijom od oko 40 miliona stanovnika i ekonomijom čiji je BDP višestruko manji od američkog – ne može zamijeniti tržišnu, tehnološku i vojnu moć SAD. Pokušaji Brisela da gradi „stratešku autonomiju“ u praksi često deluju kao iznuđeni mantički potezi bez stvarne pokretačke snage.
2. Kina i Evropa: Trgovinski deficit i borba za tehnološki primat
Sa Pekinkom, EU vodi tihi trgovinski rat koji trpi ogromne posledice zbog kineske dominacije nad lancima snabdevanja i zelenom tehnologijom. Smatra se da će na evropskom tržištu svaki drugi proizvod 2035. godine biti proizveden u Kini.
Trgovinski debalans: Trgovinski deficit Evropske unije u razmeni sa Kinom dostigao je rekordne nivoe i godinama se kreće u rasponu od 300 do 400 milijardi evra godišnje u korist Pekinga. Evropa uvozi vitalne komponente, solarne panele i retke minerale, dok je njen izvoz u Kinu pod stalnim restrikcijama.
Invazija električnih vozila (EV): Kineski proizvođači električnih automobila, obilato subvencionisani od strane države, preplavili su evropsko tržište ponudama koje su 20% do 30% jeftinije od evropskih konkurenata. Uvođenje evropskih carina na kineske automatske sisteme i baterije izazvalo je direktne kontra-mere Kine u sektoru poljoprivrede i luksuzne robe.
Zavisnost od sirovina: EU uvozi više od 90% svojih potreba za retkim zemnim metalima upravo iz Kine. Svaki ozbiljniji prekid trgovinskih odnosa sa Pekingom doveo bi do trenutnog sloma evropske zelene i digitalne tranzicije.
3. Rusija i Evropa: Totalni prekid veza i rat iscrpljivanja
Odnosi sa Moskvom nalaze se na najnižoj tački u modernoj istoriji. Rat u Ukrajini doveo je do potpunog prekida decenijama građene ekonomske i energetske strukture.
Gubitak jeftinog energenta: Pre 2022. godine, EU je uvozila preko 40% svog prirodnog gasa i oko 27% sirove nafte iz Rusije. Nagli prekid ovih isporuka koštao je Evropu stotine milijardi evra u direktnim subvencijama za struju i doveo do zatvaranja čitavih industrijskih kompleksa u Nemačkoj i Italiji.
Vojni i finansijski teret: Dok troškovi odbrane rastu, evropske države moraju iz sopstvenih budžeta izdvajati ogromna sredstva za pomoć Ukrajini i sopstveno ponovno naoružavanje. Članice NATO-a u Evropi ulažu stotine milijardi u odbranu, ali su njihove vojne zalihe ozbiljno iscrpljene.
Analiza moći: Da li Evropa ima snage da se sama suprotstavi ovim silama?
Ako pogledamo suve podatke i ekonomske pokazatelje, odgovor je nedvosmislen: Evropa u ovom trenutku nema kapacitet da vodi paralelni ekonomski i politički sukob sa Vašingtonom, Pekinkom i Moskvom.
Glavne tačke ranjivosti Evrope:
Gubitak udela u svetskoj ekonomiji: Početkom 21. veka, EU je činila blizu 25% globalnog BDP-a. Danas je taj udeo pao na ispod 15%, dok SAD i Kina konstantno rastu.
Tehnološko zaostajanje: U trci za veštačku inteligenciju (AI), mikročipove i kvantno računarstvo, Evropa nema nijednog globalnog giganta u rangu kompanija Microsoft, Nvidia, Google ili Baidu.
Unutrašnje podele i neslaganja: EU nije jedinstvena država. Donošenje odluka zahteva konsenzus 27 članica čiji se nacionalni interesi često razilaze – dok baltičke zemlje zahtevaju potpunu izolaciju Rusije, države poput Mađarske ili Slovačke traže nastavak saradnje, a Nemačka i Francuska imaju različite poglede na trgovinske odnose sa Kinom i SAD.
Vojna zavisnost: Uprkos narativu o „evropskoj armiji“, EU nema integrisanu vojnu komandu niti dovoljnu namensku industriju da samostalno parira Rusiji bez podrške američkog izviđanja, logistike i nuklearnog kišobrana.
Zaključak: Da li je ovo pogubno za Stari kontinent?
Sadašnji kurs je za Evropu izuzetno opasan i dugoročno poguban ukoliko ne dođe do brzog preoblikovanja njene strategije.
Stavljajući se u poziciju u kojoj istovremeno ulazi u ekonomski sukob sa Amerikom, trgovinski rat sa Kinom i bezbednosni sukob sa Rusijom, Evropa rizikuje postepeno slabljenje i pretvaranje u geografski muzej – mesto bogate istorije i visokog životnog standarda koji se više ne može održati.
Da bi preživela u ovom novom svetskom poretku, Evropa mora hitno:
Napustiti iluzije o savezništvima koja ne mogu ponuditi realnu moć (poput oslanjanja samo na manje partnere).
Smanjiti unutrašnju birokratiju i masovno investirati u sopstvenu tehnologiju i energetsku infrastrukturu.
Reindustralizovati kontinent i redefinisati svoje geopolitičke prioritete pre nego što je druge velesile u potpunosti potisnu sa svetske scene.
