Spasovdan, jedan od najvažnijih hrišćanskih praznika, u srcu srpskog naroda zauzima posebno mesto. To je dan Vaznesenja Gospodnjeg, trenutak kada se, prema predanju, Hristos uzneo na nebo i time potvrdio pobedu života nad smrću. Za naš narod, gde god da živi, Spasovdan je mnogo više od datuma u kalendaru — to je dan duhovnog uzdizanja, zajedništva i sećanja na ono što nas čini jednim narodom, ma koliko daleko bili od svoje otadžbine.
Spasovdan nas podseća da je čovek stvoren za visine, da je pozvan da se uzdigne iznad svakodnevnih briga, strahova i neizvesnosti. U srpskoj tradiciji ovaj praznik je oduvek bio simbol nade, obnove i Božije zaštite. Verovalo se da se na Spasovdan „nebo otvara“, a molitve izgovorene tog dana posebno se čuju.
Za Srbe u dijaspori, ovaj praznik nosi još dublju poruku — da gde god da živimo, ne smemo zaboraviti svoje korene, svoju veru i svoje običaje. Spasovdan nas okuplja oko istih vrednosti koje su čuvale naš narod kroz vekove.
Mnoge srpske porodice, gradovi i sela slave Spasovdan kao svoju slavu. Beograd ga obeležava kao svoju gradsku slavu, podsećajući da je naš glavni grad vekovima bio simbol borbe, stradanja, ali i vaskrsenja.
Kroz istoriju, Spasovdan je bio dan kada se narod okupljao, mirio, molio i zahvaljivao. Bio je trenutak kada se verovalo da se Božija milost spušta na domove, porodice i čitav narod.
Za Srbe u Parizu, Francuskoj i širom sveta, Spasovdan je prilika da se makar na trenutak vratimo sebi i onome što jesmo. U tuđini se najjasnije vidi koliko je važno čuvati svoje ime, jezik, veru i običaje. Na ovaj dan, mnogi naši ljudi odlaze u crkvu, pale sveće za svoje pretke i mole se za zdravlje svoje dece — jer duhovna nit koja nas povezuje sa Srbijom nikada ne puca.
Spasovdan nas uči da je dom tamo gde je srce, a srce srpskog naroda uvek kuca u ritmu vere, tradicije i zajedništva.
Od skromnih početaka do lidera u svojoj oblasti – Pargobel je naša prva, a danas i najveća firma u Francuskoj
