Ekskluzivni intervju pred objavljivanje francuskog prevoda zbirke „Osim šumskog požara“
Uoči Meseca poezije, mart 2026. godine donosi jedno od najznačajnijih književnih događaja za srpsku dijasporu u Francuskoj. Pesnikinja Simona Dmitrović postaje najmlađa Srpkinja ikada prevedena i objavljena u Francuskoj, zahvaljujući francuskom izdanju svoje nagrađivane zbirke „Osim šumskog požara“, koje zajednički objavljuju izdavačke kuće Slavitude i Plan B. Pre nego što njeni stihovi započnu svoj novi život u Parizu, prenosimo razgovor sa Simonom, koja je za našu publiku otkrila šta je oblikovalo njen put.
1. Možete li nam reći nešto o sebi? Odakle ste i kako je tekao Vaš put do mesta gde ste danas?
Uvek sam imala utisak da najbolje govorim o sebi, o svemu, o svetu – kroz svoje pesme i kroz svoju književnost. Što se konkretnih biografskih podataka tiče – rođena sam u Beogradu, završila sam Filološki fakultet, katedru za Opštu književnost i teoriju knjževnosti, i za 26 godina mog života ono što je u najrazličitijim fazama uvek ostajalo isto jeste moja ljubav prema književnosti. Prema čitanju, prema prevođenju, prema pisanju. Možda bih rekla i ljubav prema jeziku. Nešto što je u velikoj meri promenilo moj život i usmerilo moj put jeste činjenica da sam dobila nagradu Mladi Dis, nagradu za najbolji rukopis zbirke pesama mladih do 30 godina. Nagrada je podrazumevala izdavanje i promociju zbirke, i to je zaista uticalo na moj književni put. Uvek sam više pisala prozu, ali ispostavilo se da je moja prva knjiga zbirka pesama – Osim šumskog požara. Potom je usledila i Brankova nagrada za najbolju prvu objavljenu knjigu, kao i nagrada na Festivalu poezije mladih koja mi je obezbedila štampanje druge knjige – opet zbirke pesama. Paralelno sa tim, radim na romanu, polako, proces je dosta drugačiji u odnosu na to kada pišem poeziju. Ono što je oduvek bilo bitno za mene, pored pisanja – jesu francuski jezik i francuska kultura. Neko ko me je najviše poetički odredio jeste francuski književnik Patrik Modijano, čitala sam ga veoma rano, sa 14 godina, i on je uticao na način na koji vidim književnost, svet, ali i na to da poželim da naučim francuski jezik i da se posvetim čitanju francuske književnosti. Svet francuske književnosti je postao moj svet.
2. Kada ste počeli da pišete? Da li je poezija bila Vaš prvi izbor?
Počela sam da pišem u osnovnoj školi, uglavnom sam pisala priče i kratke romane koje bih onda davala svojoj sestri i drugaricama da čitaju. Imala sam jaku želju da drugi pročitaju i da im bude zanimljivo nešto što sam ja izmaštala. Mislim da sam oduvek verovala da postoji bezgraničan broj mogućih priča i mogućih svetova, da je ono što vidimo samo jedan od njih, a da je ljudima potrebno nešto više. Te prve priče su uglavnom bile pune fantastičnih elemenata i duhovitim situacija. Poeziju sam počela da pišem kasnije, početkom srednje škole, baš dok sam čitala romane već pomenutog francuskog književnika, Patrika Modijana. Nešto u svetu njegovih knjiga je u meni budilo želju za poetskim izrazom. To se desilo slučajno, stihovi su samo krenuli da javljaju, i od tog trenutka postali su za mene nešto prirodno i nešto što osećam kao svoje. Moj način izražavanja.
3. Šta Vas najviše inspiriše?
Uvek mi je bilo teško da napišem šta me najviše inspiriše – prosto jer verujem da se stvaralački proces ne može u potpunosti racionalno kontrolisati. Imam osećaj kao da su motivi pre birali mene nego ja njih. Ono za šta znam da me uvek pokrene jesu drugi ljudi – njihovi unutrašnji životi, ono što govore, njihove reči, kao i određeni prizori i slike koji bude unutar mene. Takođe, lepota, u najširem mogućem smislu i na mnogo različitih načina, a pre svega – lepota reči, ljubav prema rečima koju osećam oduvek.
4. Već ste dobili nekoliko nagrada. Kako se osećate povodom svih dobijenih priznanja u tako mladim godinama?
Ne mogu da kažem da nagrade nisu bile značajna stvar, bar na mom književnom putu. Ne pišemo zbog nagrada, ne mislimo o nagradama dok stvaramo, čak ih i ne očekujemo, ali ako ih dobijemo, posebno u datom trenutku kada je situacija svuda takva da se malo pažnje posvećuje književnosti, one mogu da doprinesu tome da više ljudi sazna za naše knjige, da ih upozna, da ih čita. A piscu je potreban čitalac, makar mu se i ne dopala njegova književnost, potrebno je da postoji druga strana. Nagrade doprinose tome, osvetljavaju određene knjige kako bi više ljudi za njih saznalo. Međutim, verujem da dobra književnost nađe put do pravih čitalaca i bez nagrada. Nagrade se su samo nešto što može olakšati i ubrzati taj put. Sa druge strane, kada imate 26 godina, nagrade vam daju i neku vrstu motivacije i ohrabrenja, kao i veće mogućnosti u daljem stvaralaštvu. Ja nijednu svoju nagradu nisam očekivala, uvek bih se iznenadila i obradovala, i na svakoj sam veoma zahvalna jer one u mom slučaju zaista jesu uticale mnogo na moj život.
5. Takođe ste književni prevodilac. Kako prevod utiče na Vaš tok pisanja poezije?
Prevođenje je čest motiv u mojoj poeziji – postoje pesme koje se zovu „Prevodilac“, „Sveštenik prevodi“, itd… Ipak, ne znam da li je prevođenje uticalo na sam proces pisanja, ne mislim o tome da pišem. Verovatno je izbrušilo moj odnos prema jeziku, uticalo na to da više razmišljam o rečima, da ih vidim na drugačiji način, možda da ih dublje osetim i da im se više posvetim.
6. Koji autori – srpski ili strani – su Vam bili važni i na koji način su uticali na Vaš senzibilitet?
Ne postoje autori za koje sam svesno birala da utiču na mene, koje sam podražavala ili kao koji sam htela da pišem. Postoje samo oni koje mnogo volim, toliko da osećam da se nešto u mom unutrašnjem svetu pomera, menja i raste dok čitam njihove knjige. Pomenula sam Patrika Modijana, tu je i Maksim Grigorijev, autor za kog mislim da mnogo više ljudi treba da čuje. Onda, Ingeborg Bahman, njeni romani i poezija. Paul Celan. Rilekova poezija, oduvek, možda i najviše od svih. Flober i Prust. Borhes. Branko Miljković, Rastko Petrović, Ivan V. Lalić. Što se tiče savremenih srpskih autora – volim najrazličitije pesnike – Sašu Jelenkovića, Snežanu Nikolić, Gorana Korunovića, Izudina Ašćerića, Angelinu Životić, Pavla Zeljića…
7. Kakvim reakcijama publike se nadate kada otkriju Vašu knjigu?
Volela bih da jače osete jezik – njegovu moć, lepotu, snagu – nego što to mogu da osete u svakodnevnoj komunikaciji. I da ih ta lepota dirne. Volela bih da im neki stihovi deluju poznato, na način na koji su nam poznate stvari koje smo videli, čuli ili osetili u detinjstvu. Volela bih i da se nekad zbune, da ne razumeju, pa da izmisle svoje tumačenje, da izmisle mnogo različitih tumačenja. Da ih neka pesma ili stih podstakne da napišu nešto svoje, ili da osete nešto novo u sebi ili u komunikaciji sa drugima. Ono što bih najviše volela je da osete i ono što ja volim u poeziji – prisustvo nečeg mističnog, nešto kao Bog koji se, premda teško i sporo, ipak otkriva. Osećaj tajanstvenosti i nedokučivosti svega oko nas i u nama, i lepotu koja postoji u takvom osećaju.
8. Kako vidite mesto poezije u Srbiji danas?
O ovome bi moglo mnogo da se govori, teško bi mi bilo da ostanem u okvirima pitanja. Zato bih samo rekla da na ovim prostorima postoji neverovatan broj talentovanih ljudi, ljudi posvećenih poeziji, ljudi koji je osećaju. Mnoge stvari su opstale i pretrajavaju zbog entuzijazma takvih ljudi.
9. Kako je došlo do projekta sa Slavitude? Da li ste svesni da ćete zvanično biti najmlađa srpska pesnikinja objavljena u Francuskoj? Kako to doživljavate?
Živko Vlahović, osnivač Slavitude, kontaktirao me je nakon dodele Brankove nagrade za knjigu „Osim šumskog požara“. Pročitao je nekoliko pesama, onda i celu zbirku, i izrazio želju da je prevede. Bila sam oduševljena, počeo je da se ostvaruje jedan od mojih najvećih snova – prevod na francuski. Nisam ni slutila da će se to desiti ovako rano, da će se desiti sa mojom prvom knjigom. Osećam neizmernu sreću, motivaciju, zahvalnost, ali i odgovornost. Uvek se setim tih svojih početaka u pisanju poezije – Patrika Modijana i lirskih momenata u njegovim romanima koji su u meni probudili prve stihove. Onda pomislim kako je sve počelo, ustvari, sa Francuskom, sa tim Parizom koji Modijano opisuje u svojim romanima. Nekako mi onda sve ovo što se dešava dođe istovremeno i prirodno i magično.
10. Koji su vaši budući projekti? Još jedna zbirka? Proza? Prevodi ili nešto sasvim drugo?
Pišem roman, dok istovremeno radim i na svojoj drugoj zbirci pesama koja bi trebalo da izađe u maju sledeće godine, kao nagrada na Festivalu poezije mladih. Takođe, trebalo bi uskoro da počnem da prevodim jedan roman sa francuskog i tome se mnogo radujem. Do sada sam prevodila samo poeziju i ovo će biti potpuno novo iskustvo.
11. Imate li poruku za srpsku dijasporu?
Rekla bih da mi je od celog Pariza – najznačajnije njihovo mišljenje, podrška i ohrabrenje, kao i čitanje. Jer ova knjiga dolazi sa naših prostora i započinje svoj život u Parizu, u Francuskoj.
Na kraju, ostaje utisak da se jedna mlada pesnikinja sprema da osvoji francusku publiku svojom smelošću, iskrenošću i neobičnom lepotom jezika. Sigurni smo da će Simonina poezija zasijati u Parizu i otvoriti put mnogim novim čudesnim stihovima.
Intervju priredila: Marija Jovičić
U predgrađu Pariza, u mestu Villiers le Bel, DJ Gestion stoji kao vaš ključni partner u svetu preduzetništva. Sa bogatim