Među velike ljude koje je iznedrio rat na Balkanu svrstavam i kapetana broda NATO jedinica Marinosa Ricudisa, Grka koji je 1999. godine, po uplovljavanju broda u Jadransko more, ispravno razmišljajući, doneo odluku – bez ijedne rakete ispaljene na područje tada Srbije i Crne Gore naredio je vraćanje u Grčku. Bio je jači od političkog rukovodstva i armije.
Dodala bih još jedan primer. Reč je o čoveku čije sam ime i prezime, nažalost, zaboravila. Bio je u JNA, na svoj zahtev je demobilisan i krenuo je prema Foči, a pratio ga je drug, Srbin. Na mostu preko Drine priključio se muslimanima. Kad je dobio naređenje da se za nekoliko dana kreće u napad na selo u kojem žive Srbi, odbio je da posluša naredbu i predložio da se stanovnici obaveste da će selo biti napadnuto kako bi se na vreme sklonili i spasli se. Taj čovek, do juče oficir JNA, iako se priključio vojsci Muslimana, odbio je da napada nevine ljude.
Kako veoma poštujem generala Mladića, kad je bio u vojnom zatvoru želela sam da ga posetim. Tada, poslednjeg dana njegovog boravka u vojnom zatvoru, naišla sam na stotine novinara i na reportažna kola. Ušla sam u zgradu sa željom da vidim Mladića i poklonim mu detelinu sa četiri lista (sreća, ljubav, nada i vera). Policajac me je posavetovao da sačekam generalovu porodicu kod automobila jer ga ja, pošto nismo rođaci, ne mogu obići. Kada sam se sastala s Mladićevom ženom, sinom i unucima, predstavila sam se i rekla da poznajem generala sa VMA. Tada sam već bila u penziji, a od silnog uzbuđenja dok sam razgovarala s njima, nisam primetila da smo okruženi novinarima.
Nakon toga otputovala sam u Zagreb, na proslavu 55. godišnjice mature u Gimnaziji Sisak. Šokirala sam se kad mi je najbolja drugarica saopštila da je u hrvatskim novinama izašla moja fotografija, uz ime, prezime i podatke o mom zanimanju pre penzionisanja. NJih je u Hrvatskoj uznemirilo to što sam išla da posetim Ratka Mladića u zatvoru. Potvrdila sam da sam to bila ja i najavila da ću se na svečanoj večeri posle prozivke obratiti svim svojim drugaricama i drugovima iz detinjstva. Rekla sam im tada: „Bila sam tamo i želela sam da vidim Mladića. Smatram da je general Mladić čestit čovek u ovom prljavom ratu koji je zadesio onu divnu Jugoslaviju. Ja ne krivim ni vašeg Gotovinu kao vođu hrvatske vojske, ni moga Mladića. Za raspad Jugoslavije krivim političke vođe, koje su, nažalost, vojsku upotrebile na najbrutalniji način, da se Jugoslavija raskomada”.
Ova informacija sigurno nije prijatna ali u najtežim trenucima može biti veoma korisna. „Milenkovic and co“ već skoro 30 godina
