Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna ,,taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi“. U manastiru Himelstirukod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.
,,To je bio neopisiv i nezaboravan događaj. To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našla sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće:kad sam dobila srpsko državljanstvo.
,,Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde“, seća se monahinja.
Česta pitanja koja dobija monahinnja jesu šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju. ,,Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja. Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala zasvoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i torženstveno kao prava Srpkinja. Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju“.
nastavak na sledećoj strani
Portal „Svi Srbi u Parizu“ nastavlja sa objavljivanjem korisnih informacija za naše ljude u Francuskoj. Ovog puta, napravili smo listu
