Kao rezultat toga, iako su troškovi rada i dalje viši u Francuskoj nego u proseku Evropske unije, razlika se postepeno smanjuje. Prema Insee-u, između 2014. i 2024. godine cena rada po satu u Francuskoj porasla je za 25,4 odsto, uključujući rast od 11,1 odsto između 2021. i 2024. godine usled inflatornog skoka. Ipak, taj desetogodišnji rast ostao je znatno umereniji nego u Nemačkoj, gde je iznosio 38,2 odsto, kao i u Evropskoj uniji u celini, gde je dostigao 33,9 odsto. Denis Feran dodatno ističe da u prerađivačkom sektoru „u roku od pet godina postoji razlika od osam procentnih poena u kretanju jediničnih troškova rada između Francuske i Nemačke“, što ocenjuje kao „kolosalno“.
Iako su ovi podaci ocenjeni kao „neverovatne brojke“, kako navodi Žilbert Sete, efekti se neće odmah videti u cenama izvoza. Selin Antonen, ekonomistkinja u OFCE, ističe da je to „prilično dobro za konkurentnost, jer manje povećava cenu francuskog izvoza“. Ipak, prema Redulesovim rečima, biće potrebno vreme da se plodovi u potpunosti materijalizuju, jer kompanije u početku koriste dobitke za povećanje marži, investiranje i zapošljavanje, a tek kasnije dolazi do prilagođavanja cena.
U širem evropskom kontekstu, gubitak konkurentnosti Nemačke, usred industrijske krize, već koristi drugim zemljama, posebno Italija, koja je zahvaljujući strukturnim reformama iz 2010-ih uspela da ojača svoju industriju i poveća izvoz. Italija je tako sa sedmog mesta pre deset godina dospela na četvrto mesto najvećih svetskih izvoznika, ispred Japan. Francuska se u isto vreme nalazi na sedmom mestu, ali sa trendom koji, zahvaljujući niskoj inflaciji i kontrolisanim troškovima rada, ukazuje na postepeni povratak konkurentnosti u evropskim okvirima.
Da li živite u Francuskoj ili planirate da se preselite? Pripremite se za sve pravne izazove uz pomoć JurisLab-a, vašeg