Zato ne prođe ni jedan dan a da neko ne uzdahne prolazeći pored njega, uz pominjanje Srba koji se dovode u vezu sa izdavanjem dozvola za gradnju. Tako je bilo i tog jutra dok smo čekali da policija oslobodi jednu traku puta kako bismo mogli da nastavimo za Gračanicu. Neko reče u prevozu: „Neće na dobro da im izađe ovaj bes”. Srbin iz Lipljana, nadovezujući se na izgovoreno, dodade: „Sve će pusto da im ostane, samo još malo”.
Albanci sa Kosova i Metohije broje sitno do 1. januara naredne godine i ne znaju gde udaraju. Lipljanac koga pominjem živi u delu grada gde je ostalo još samo sedam srpskih kuća i većina su. Albanci iz dve preostale kuće se pakuju i odlaze kod dece koja žive u Engleskoj. Dok čekamo, svi razmenjujemo priče koje smo čuli, čak i od samih Albanaca, i ne možemo da se načudimo tolikoj želji za napuštanjem Kosova i Metohije.
Pominjala sam u svojim tekstovima i izgradnju najvećeg, barem se tako priča, tržnog centra na Balkanu – opet u kontekstu izdavanja dozvole od strane opštine Gračanica – jer je izgrađen na samo nekoliko kilometara od „Marigone” – koji se nalazi na putu Priština-Lipljan, u polju, gde se takođe sejalo hlebno žito. Radi već godinu dana, a pola prodavnica nije otvoreno jer nama radnika. Ovih dana stigle su vesti do Srba da ako žele da rade mogu da odu do „Priština mola” (tako se zove) na razgovor za posao.
Takozvana kosovska vlada na mobilne telefone šalje poruke sa sledećom sadržinom: „Od 1. januara 2024. bez viza – Potrebno: pasoš, smeštaj, povratna karta, finansijski dokaz. Samo kratkoročne posete, ne zapošljavanje. 90/180 dana”. (Prenela sam kako je napisano.) Prema onome što se ovde priča, 150.000 kosovskih Albanaca je već spremno za odlazak. Lično sam više za verziju da sačekamo da vidimo šta će i kako biti, ali fakat je da godinama pribegavaju različitim metodama samo da odavde odu.
Za nas koji ih poznajemo celog života, to je zaista fascinantno. Odrastala sam u okruženju gde se sav smisao života Albanaca svodio na to da dobiju državu. Oni to nisu krili. Kolega mog oca iz albanskog sela Bujance je u našoj kući, za našim stolom, jednom prilikom rekao: „Rodio sam tri sina. Dva da dam za nezavisno Kosovo, jedan da meni ostane, dosta je. Imam i ćerke”.
Sećam se i svojih odlazaka u školu gde su nam vršnjaci na ulici dobacivali „Kosova Republjik”. Na fakultetu su nam upadali u učinice i prekidali predavanja uz iste povike. To je tek sitnica u odnosu na kompletnu zapadnu mašineriju koja im je tu matricu ubacila u glavu, a koja radi preko naše patnje i krvi već više od jednog veka. Samo, sada deluje kao da im se matrica izlizala – koči i preskače.
nastavak na sledećoj strani
Ako vam je potrebna specijalizovana firma za uređenje unutrašnjosti komercijalnih vozila najbolji izbor za vas je TRANSAM IDF. Bilo da
