Stasale su neke nove generacije koje ne samo da nisu zadovoljne onim što su dobile do sada, već su i svesne da nikada neće ni imati državu – da su bili i ostali projekat. To što će se bahatiti pred nama, gađati nas kamenjem ili zapaliti nam kuću, ne donosi hleb na sto niti svetliju budućnost. Životare od pomoći koja je sve manja i manja. Mnogi Albanci, najviše mladi, bezvizni režim doživljavaju kao satisfakciju za to veliko ništa koje su dobili sa proglašenjem nezavisnosti, i zato im je jedini cilj da odavde odu. Njihova želja za odlaskom fascinantna nam je i iz razloga jer oni i svih prethodnih meseci odlaze, iako znaju da od 1. januara nastupa bezvizni režim.
Znate, teško da se danas među Albancima može naći neki novi čika Musa – pomenuti kolega mog oca – Bog dušu da mu prosti. Ne samo zato što ne žele da rađaju po desetoro dece da bi neko, eventualno, žrtvovali za ovaj ili onaj cilj, već i zato što su svesni da su na svetskoj sceni neki novi igrači. U selu Bujance, gde je čika Musa živeo, u novoj i modernoj osnovnoj školi ima svega osam učenika – o čemu sam, takođe, pisala pre oko godinu dana. Toliko je dece, 1980-ih godina prošlog veka, imala jedna prosečna porodica u ovom, ali i mnogim drugim mestima.
„Potpuno su im razbili porodicu”, to stalno ponavljam. Zatvoreno, patrijahalno društvo do zastrašujuće mere, više ne postoji. Sada su otišli na potpuno suprotnu stranu – do zastrašujuće otvorenog društva. Taj prelaz su, zahvaljujući različitim projektima, vešto odradili njihovi „zapadni prijatelji”.
Na primer, ovde je opšte poznato da ako u istom trenutku u policijsku stanicu stigne poziv da je neko ubijen i da je žena prijavila nasilje u porodici, oni moraju prvo da provere poziv žene. Možda tako i treba, ali ko poznaje Albance i način na koji su živeli do pre 15-20 godina, zna da se to u njihovom svetu skoro pa kosi sa zdravim razumom. I sami policajci se čude, pa otvoreno pričaju o tome.
nastavak na sledećoj strani