Zlodela nad Srbima i dalje ima, oni se posebno sprovode kroz institucije. Moraju da se održavaju tenzije – jer ovaj američki projekat i dalje traje, zato im se sve i toleriše. Onaj deo matrice koji govori da bi sve lakše bilo da Srba na Kosovu i Metohiji nema i dalje je ispravan, međutim, tu je i onaj deo oko stvaranja Velike Albanije i još lepšeg života – što je sledeći nivo ovog, ko zna kada započetog, projekta. Prosto rečeno: sve ono što i dalje prolazi kod onih najostrašćenijih Albanaca, koji još uvek ne shvataju da sve što se ovde desilo nije bilo zbog njih – već su samo poslužili svrsi. Ima tu i onih plaćenih i ucenjenih – koji njima manipulišu – ali i takvima je dosadilo da slušaju prazna obećanja.
Jedna rečenica koju sam još letos čula ostavila me je bez teksta. Kolega mi je rekao: „Drenica im ostade pusta”. Eto, to mi, Srbi, zatvoreni u našim getima gledamo oko sebe, o tome pričamo na slavama, i zato na kraju svake naše priče na red dođe i zvanični Beograd – sve ono što (ne)radi, tobože, za našu dobrobit. Moramo, jer tako branimo našu svest, ne damo da nam je promene zbog bilo kakvog projekta, ma koja svetska sila da je u pitanju. Branimo svoju tešku realnost – onu koju živimo, a ne onu koju nam silom nameću. Komšije Albanci su nam najbolji primer.
Vratiću se na dan kada sam prolazila pored „Marigone” i u prevozu čekala da raskrče put da prođemo. Izvlačenje povređenih i pružanje prve pomoći sigurno je trajalo sat vremena. Usledilo je uklanjanje ostataka automobila sa jedne trake puta i sve se odužilo toliko da je nervoza u kombiju dostizala vrhunac. Kad smo napokon krenuli svi smo se ućutkali, sa željom da što pre prođemo još tih desetak kilometara do Gračanice. Kiša je padala sve vreme, a u delu polja gde je Arheološki park „Ulpijana”, nadomak Gračanice, mlađi Srbin seje pšenicu na njivi od oko 30 ari. Žuri da završi ručno bacanje semena, već vidno pokvašen. Traktor, parkiran nadomak njive, čeka da ga upali i drljačom zatrpa tek bačeno seme.
Kakav prelaz iz jedne stvarnosti u drugu, na samo nekoliko kilometara. S jedne strane Albanci – koji plodno tlo pretvaraju u beton bez ikakvog razmišljanja o budućnosti i generacijama koje dolaze, samo grabe, otimaju, besne – a na drugoj mladi Srbin, koji na svojoj maloj njivi žuri da poseje hlebno žito. Na onoj istoj njivi koju je nasledio od svog oca i koju će, ako Bog da, ostaviti svojim potomcima. Videvši to uzdišemo u kombiju, iz razloga što svako od nas ima neku svoju njivu koju čuva dok decenijama trpi bez ičije pomoći niotkuda. Političari kroje svetsku politiku preko kičme nas malih, i tako nam prolaze godine.
Saosećamo sa braćom na severu južne srpske pokrajine, jer njih stiže ono što smo mi već preživeli. Tada, doduše, nije bilo Kurtija, ali sve ostalo je isto. Žao nam je što nismo imali toliko svesti da shvatimo da se sever Kosova i Metohije branio u Štrpcu, Goraždevcu, i da se i dalje tamo brani. I ne samo sever Kosova – već i Raška oblast, Preševo, Bujanovac, Medveđa, pa i ostatak Srbije. Sve je počelo još u Srpskoj Krajini, pa je preko Bosne stiglo do Kosova i Metohije, a mi nikako da shvatimo.
Nama koji tog dana kombijem stigosmo u Gračanicu, slika Srbina koji ručno baca pšenicu na svojoj njivi dovoljna je da znamo da smo na pravom putu i da moramo da izdržimo još samo malo. Sve ostale koji se bave ovim delom sveta – pravedne koje čekamo da se pojave i ove druge za koje se molimo da se pameti dozovu – mogu da pitam: Šta mislite, čija je priča večna? Da li o tome odlučuje goli interes, novac, moć, bombe, vladari iz senke ili Gospod?
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
izvor: Novi Standard
FIT’OPTIC u saradnji sa sajtom „Svi Srbi u Parizu“ samo za vas daje poseban popust naočara za vid (ramovi i
