„Ne bih rekao da ćemo se brzo vratiti. Jer, ovde bismo radili za 40.000 dinara. Koji je to novac – 350 evra. Pa može li s tim da se živi? Naravno može, ali bedno, a ja neću svoju mladost, generalno, svoj život da provedem u bedi i stalnoj nadi da će biti bolje. Neće, uvek je bilo ovako. U Parizu, Francuskoj, generalno na zapadu, možeš svakog trenutka da promeniš posao za još bolja primanja“, priča Marko Tasić.
Ipak, kao svaku prvu generaciju koja ode iz zemlje, Srbiji i ovom slučaju Jagdodini, vuče ih nostalgija. „Telom smo tamo, duša nam je ovde. Srbija ne izlazi iz glave“, pričaju momci.
A onda nastavljaju o onoj ružnijoj strani grada svetlosti.
https://ssup.fr/mpx-epoxy-fabrikacija-i-plastifikacija/
„Pariz je užasan. Iako je isprepletan metroima, do posla putuješ sat i po i toliko nazad, pa ceo dan prođe u poslu i putu. S druge strane, izbeglice na sve strane. Spavaju pod mostovima, po ćoškovima, u metroima, posebno kad se odmakne od centra je – užas. Mase oznojenih ljudi iz Afrike, Azije, sa svih strana sveta“.
nastavak na sledećoj strani
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Montreuil“, mesto gde se okupljaju ljudi sa