Mesec dana nakon Marseljskog atentata u kom je osim jugoslovenskog kralja, život izgubio i francuski ministar Luj Bartu, veče uoči obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu – 10. novembra 1934. posmrtna maska jugoslovenskog kralja Aleksandra, isklesana u kamenu, bila je izložena u okviru Trijumfalne kapije u Parizu, na kraju čuvenih Jelisejskih polja. I francuska i jugoslovenska štampa naširoko su izveštavale o ovom događaju, novine Vreme na naslovnoj strani donose vest: Milioni Parižana defiluju tokom cele noći ispred posmrtne maske Blaženopočivšeg Kralja Aleksandra, izložene na katafalku ispred Pobedničke kapije. Izložena maska delo je umetnika Maksima Reala del Sarta koji će izraditi i spomenik srpskom i jugoslovenskom kralju. Pariska Trijumfalna kapija bila je prekrivena crnim zastorima – simbolom žalosti zbog stradanja Kralja-Mučenika kako je u javnom govoru Aleksandar često nazivan. Velike upaljene sveće, katafalk – prazan grob i sablasni lik mrtvog jugoslovenskog kralja činili su vizuelnu opremu rituala u kom se Pariz poklanjao nekadašnjem saborcu. Na čelu kolone su zaista bila Aleksandrovi ratni drugovi, invalidi i preživeli u Velikom ratu, dok je Jugoslaviju predstavljala kneginja Olga, supruga kneza Pavla, u potpunosti zavijena u crno.
Prilikom dekonstruisanja francusko-srpskih, odnosno francusko-jugoslovenskih odnosa potrebno je skrenuti pažnju na jednu bitnu činjenicu: oni su bili neravnopravni i kretali su se u skladu sa interesima Francuza. Ipak, dobrobit Srbije, a kasnije i Jugoslavije često se poklapala sa francuskim težnjama na međunarodnoj sceni. Faktor koji je dodatno osnažio vezu između ove dve države jeste zajednička borba protiv Germana, kako u Velikom ratu, tako i u periodu između dva svetska rata kada su se Francuzi (opravdano) pribojavali sve većeg uspona Hitlera i Musolinija, smatrajući ih pretnjom poretku koji uspostavljen Versajskim mirom. Jugoslavija je viđena kao remetilački faktor germanskoj dominaciji u srednjoj i jugoistočnoj Evropi i pouzdana saveznica Fracuske. Ipak nije uvek bilo tako.
Poseta kralja Aleksandra Francuskoj u jesen 1934. trebalo je dodatno da osnaži “prijateljstvo” kom je pretilo rastakanje, a njegovo ubistvo će još više zakomplikovati situaciju; Jugoslavija se sve više odaljavala od Francuske, a oni su pokušavali to da prevaziđu simboličnom politikom i evociranjem zajedničkih pobeda na frontu. S tom namerom je realizovan Spomenik kraljevima Petru I i Aleksandru Karađorđeviću u njihovoj prestonici.
nastavak na sledećoj strani