Britannia Pacificatrix je imperialistička i kolonijalna zidna freska izložena u samom britanskom Ministarstvu spoljnih poslova (Foreign Office u Londonu). Ova monumentalna freska, koju je naslikao Sigismund Goetze između 1914. i 1921. godine, slavi kraj Prvog svetskog rata i trijumf Britanske imperije.
Glavne tačke polemike zasnivaju se na estetskim, političkim, ideološkim, pa čak i rasističkim kriterijumima.
Delo prikazuje alegoriju britanske dominacije u kojoj je rasna hijerarhija tog vremena eksplicitno stavljena u prvi plan.– Infantilizacija Afrike: u donjem desnom uglu, Afrika je personifikovana kroz lik potpuno golog crnog dečaka (prema umetnikovim beleškama, u pitanju je „mali svahili dečak“) koji nosi korpu sa egzotičnim voćem. Umetnik je u to vreme objašnjavao da je dete tu kako bi podsetilo Veliku Britaniju na njene „obaveze“ i „mogućnosti“ na „Crnom kontinentu“.
Ma da, ali Afrikanac ovde zapravo više deluje kao inferiorno biće (dete), zaostalo (golo), predodređeno da služi svojim gospodarima (poslužavnik sa voćem)
Anglosaksonska nadmoć: dok su glavne kolonije (Kanada, Australija, Novi Zeland…) predstavljene kao beli, virilni i ponosni mladi ljudi koji služe kao barjaktari (bez mesta za lokalno, domorodačko stanovništvo…), druge evropske savezničke nacije poput Srbije i Crne Gore naslikane su kao bose i bespomoćne devojke i deca pod nogama Britanije (Britannia). Ipak, Srbi Britancima ne duguju ništa, jer su podneli ogromnu žrtvu (stradalo je 1/4 stanovništva Srbije) i nadljudski vojni napor da bi sami porazili Austrougarsku i Nemačku imperiju i njihove saveznike na Balkanu.
Istoričari umetnosti u ovome vide očiglednu ilustraciju „naučnog rasizma“ s početka 20. veka koji veliča nordijsku/anglosaksonsku rasu.
Desno od Britanije nalaze se njeni saveznici (dakle mi nismo).
Britanija ruku pruža jedino SAD-u, iako ih i dalje gleda sa visine. Francuska je takođe tu, sa njene desne strane, ali za nju nema pogleda. Što se tiče Rusije, ona se pokriva „sramom“ jer je napustila saveznike 1917. godine.
Glavna tačka spora leži u samoj lokaciji ovih fresaka. One ukrašavaju glavno svečano stepenište Ministarstva spoljnih poslova, koje je obavezan prolaz gde britanska vlada dočekuje strane zvaničnike, ambasadore i šefove država. Nekoliko političkih ličnosti, uključujući poslanicu Lizu Nandi (Lisa Nandy) 2020. godine, zvanično je tražilo objašnjenje, ističući apsolutnu neumesnost dočekivanja međunarodnih delegacija ispod fresaka koje slave takvu rasnu i kolonijalnu nadmoć.
Polemika nije isključivo modernog doba. Tokom postavljanja fresaka 1921. godine, tadašnji ministar spoljnih poslova, Lord Kerzon (Lord Curzon), već se žestoko usprotivio ovim slikama. U to vreme kritike su bile uglavnom estetske: uporedio je ove freske sa vulgarnom dekoracijom „nemačke pivnice“ i smatrao da je izvedba potpuno strana britanskom javnom ukusu.
Suočeno sa zahtevima za uklanjanje koje su uputili aktivisti i političari, Ministarstvo je odbacilo ideju o skidanju ili uništavanju fresaka, ističući očuvanje istorije i nacionalne baštine. Institucija se radije odlučila za pedagoški pristup, dodajući kontekstualne eksplicitarne table kako bi se dekonstruisali uvredljivi stereotipi bez brisanja prošlosti.Ako želite, možemo dodatno prilagoditi specifične istorijske termine ili detaljnije proći kroz umetnički kontekst ove freske. Javite mi ukoliko vam je potreban prevod još nekog pratećeg teksta!
autor: Apis Rakijolog
Ova informacija sigurno nije prijatna ali u najtežim trenucima može biti veoma korisna. „Milenkovic and co“ već skoro 30 godina
