Kada je Tomislav Karađorđević 1955. godine boravio u Madridu, posetila ga je grupa ljudi i ponudila mu da otkupi ruku za milion funti.
– To je u ono vreme bilo ogromno bogatstvo. Ne samo da nisam imao te pare, već nisam imao ni kome da se obratim za taj novac. Možda je i bolje što je bilo tako, jer da sam imao taj novac, ja bih ga dao – ispričao kraljević Tomislav.
Međutim, relikvija je sve vreme bila u Jugoslaviji.
Po završetku Drugog svetskog rata, jedan od kaluđera iz manastira Ostrog ispričao je novim komunističkim vlastima šta se nalazi u njihovim kelijama. U najstrožoj tajnosti kovčežić s rukom Jovana Krstitelja prebačen je u Cetinjski muzej. Tek 1968. godine jedan od policajaca koji je učestvovao u toj akciji, nošen grižom savesti, obavestio je igumana Marka, starešinu manastira, o tome gde se nalaze relikvije.
TITOV režim je bio na vrhuncu svog uspona, te o vraćanju relikvije Crkvi nije bilo ni govora. Međutim, tajnim dogovorom između direktora muzeja Stanislava Raka Vujoševića i mitropolije, mimo znanja političara, manastiru na Cetinju bile su predate neke neimenovane “crkvene stvari” koje nisu bile interesantne za muzej.
Šta se krilo pod nazivom “crkvene stvari” saznalo se 24. oktobra 1994. godine, na Arhijerejskom saboru Srpske patrijaršije. Ruka koja je krstila gospoda i dalje je na Cetinju. Danas, kada smo svedoci vraćanja kulturnih dobara, između bivših jugoslovenskih republika, možda bi moglo da se razmišlja da se ruka Svetog Jovana konačno vrati “kući”, odnosno tamo gde je kraljica majka, Marija Fjodorovna i upitila, u kraljevsku kapelu na Dedinju.
izvor : svi srbi u parizu, novosti, kurir
Firma za prevoz robe Dejana Stanojevića već dugo godina posluje na relaciji Francuska-Srbija-Francuska. Prevoz carinske i bescarinske robe (bela tehnika,
