Zbog svega toga bio je trn u oku Turaka, pa je morao da pobegne u Rusiju. Posle nekog vremena vratio se iz Rusije sa hranom i novcem koji je prikupio dok je bio u bekstvu i podelio ga sa narodom. Potom odlazi na Svetu Goru gde provodi godinu dana kako bi se dodatno obrazovao i produhovio. Po povratku sa Svete Gore, Vasilije je postavljen za mitropolita onogoškog, sa sedištem u Onogoštu (Nikšić). U to vreme Turci su počeli još više da muče i pljačkaju srpski narod te je Vasilije morao da se skloni i pod planinom Zagaračom napravio je keliju gde je živeo i molio se.
Predloženo mu je bilo da se prebaci u manastir Ostrog, koji je bio dobro utvrđen i sklonjen daleko od puta, kako Turci ne bi mogli da upadnu. Pošto je konačno dočekao da u miru vodi svoju mitropoliju, uspeo je da proširi bratstvo manastira Ostrog i obnovi nekoliko crkava. Upokojio se 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio kasnije je izrasla jedna vinova doza iako u steni nema ni malo zemlje.
Ubrzo posle njegove smrti, ljudi su počeli da dolaze na njegov grob kako bi se iscelili i našli utehu. Bio je smatran za svetitelja još tokom života, a kako je vreme odmicalo posle njegove smrti, kult je sve više i više jačao. Njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojna čuda.
Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene – svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.
nastavak na sledećoj strani
Da li živite u Francuskoj ili planirate da se preselite? Pripremite se za sve pravne izazove uz pomoć JurisLab-a, vašeg
