SRBIN U PARIZU: Stekao bogatstvo, a izgubio ono najvrednije – životna priča koja tera na razmišljanje

Postoje gradovi koji čoveku daju sve i oni koji mu uzmu ono najvažnije, a da toga nije ni svestan.

Pariz je njemu dao sve. I uzeo sve.

S.G. je došao je kao i mnogi naši – tiho, bez velike priče, sa rukama spremnim za rad i glavom punom planova. Počeo je na građevini, među prašinom, šutom i bukom koja ne prestaje. U početku je bio samo još jedan radnik na skeli, čovek koji ćuti i radi. Ali nije bio običan. Imao je glad – onu tihu, upornu glad da uspe.

„Neću ja ceo život za drugoga da radim… videćeš“, znao je da kaže.

I video je.

Početkom dvehiljaditih otvorio je svoju firmu. Krenule su renovacije stanova po Parizu — jedan, pa drugi, pa treći. Telefoni koji ne prestaju da zvone, klijenti koji traže više nego što su platili, radnici koji kasne, banke koje zatežu. Sve je to nosio na svojim leđima.

Ustajao je u 6 ujutru. Izlazio pre nego što se grad probudi. Vraćao se u 21h, nekad i kasnije – kad se svetla u stanovima već pogase.

Kod kuće – tišina.

Deca su već spavala.

„Ma samo još malo… još par godina da stanem na noge“, govorio je sebi.

Ali godine su prolazile.

nastavak na sledećoj strani