SRBIN VELIKOG SRCA: besplatno usrećuje decu i njihove porodice

Milorad Jurković, poznatiji kao „Stolar Mile“ postao je pravi primer kako možemo svakoga dana biti bolji ljudi. A on to jeste. Po profesiji harmonikaš, počeo je pre šest i po godina da pravi stolice za decu čiji roditelji nisu u mogućnosti da im ih priušte. Ovih dana je stigao do impozantne brojke od 2505 napravljenih stolica koje deli besplatno. I ne samo to, pokretač je dosta humanitarnih akcija. Mile je 2019.godine odbio da ide u Njujork kako bi primio nagradu za humanistu godine Fondacije Divac. Poželeo je da se troškovi namenjeni njemu za put i boravak preusmere nekome kome je to potrebno. U njegovom radu mu pomaže sin Stefan a Mile je ekskluzivno za naš portal ispričao njegovu priču.

Šta je u Vama prelomilo tog 9. maja 2015. godine i da li ste birali taj simboličan datum za početak humanitarne avanture, obzirom da se tada obeležava Dan pobede?
– I ranije pre 9. Maja 2015. sam pravio stolice i poklanjao i mnogo toga za decu i nikada nisam naplaćivao a onda izrevoltiran nekim cenama u marketima koji su navodno na akciji, pa ih i ne bude nego čista ,,navlakuša“, samo da dođete pa kad ste već tu i kupite nešto drugo. Objavio sam jednu stolicu sa namerom da dokažem ako je nešto besplatno da će tako i biti. Nisam ni sumnjao da ću od zamišljenih desetak stolica doći sada do 2505 napravljenih i poklonjenih.

Drugo pitanje je i kraj vaše prethodne rečenice. 2505 stolica za hranjenje ste do sada poklonili?
– Da tako je, i neću se zaustaviti na tom broju.

Pored stolica, na koji način ste još pružali pomoć ljudima?
– Pomagalo se na razne načine jer sam shvatio u jednom trenutku da je počeo ogroman broj ljudi da me prati i učestvuje u mojim akcijama. Jedan apel za pomoć bolesnoj deci za renoviranje kuće i kompletnog kupatila učinilo je da skupimo sredstva za nepune dve nedelje. Nabavljali smo neurološka kolica, lekove, hranu za bebe, hranu za porodice sa malim primanjima, ortoped pomagala, auto…pa i jednu kravu u okolini Banja Luke za porodicu sa 11 dece.

Pričalo se da ste odbili nagradu iz Njujorka za humanistu godine i Sretenjski orden za rad predsednika Srbije Aleksandra Vučića?
– Ja nikada nisam odbio niti jednu nagradu u vidu povelje, plakete, ordena ali svaku materijalnu od puta za Njujork ili bilo čega odbijem tj. prosledim nekome kome je tog trenutka najpotrebnije pa sam tako ceo iznos nagrade dana opštine Beočin (moja opština) prosledio odmah za lečenje male Lane Jovanović. Svaka nagrada je satisfakcija da ste na pravom putu i da je neko prepoznao vaš trud i rad.

Obzirom da se bavite isključivo humanitarnim radom, kako uspevate da pokrijete troškove materijala za Vaše rukotvorine? Ima li dobrovoljaca koji Vam pomažu?
– Jako puno ima ljudi koji se priključuju i učestvuju u akcijama. Drago mi je da nisam sam u ovome i da je veliki odaziv ljudi koji ne prave razliku da li se pomaže nekome na jugu ili severu niti kom se Bogu moli niti dali se moli. Bitno je pomoći.

Šta za Vas predstavlja jedna poklonjena stolica?
– Svaka poklonjena stolica je doživljaj za sebe i svaka nosi svoju priču jer je u nju utkano ne samo moj rad nego srca svih ljudi dobre volje koji su na bilo koji način pomogli da se ona napravi. Moram navesti da od kada ih delimo NIKADA ni jedno dete nije zaplakalo kada ih stavimo u nju. Čak iako nikada nije samostalno sedelo već ih je neko pridržavao.

Šta biste još rekli čitaocima našeg portala ,,Svi Srbi u Parizu“?
– Poruka moja je da još uvek čvrsto stojimo na svojim nogama i da nikada nećemo ni jednu stolicu prodati. I svog sina koji je uz mene i polako preuzima posao sam zavetovao da nikada nesme ni jednu da proda.