Kada se tuđina i daljina spoje sa dubokom čežnjom za zavičajem i očinskim ognjištem, srpski narod je kroz vekove uvek nalazio samo jedno sigurno, nepokolebljivo utočište – u toplom krilu Svete Matere Crkve. Crkva nikada nije bila samo građevina od kamena i cigle; ona je živi stub i neprolazni čuvar našeg pravoslavnog identiteta, srpskog jezika, dedovske tradicije i večnog imena. U njoj se neraskidivo spajaju molitve naših predaka, snaga sadašnjosti i blagoslov za generacije koje dolaze.
Upravo u tom duhu svetosavske sloge, nepokolebljive vere i bratskog zajedništva, parohija Svete Petke u Bondiju pored Pariza, juče je na prelep način proslavila svoju crkvenu slavu.
Ova slava nosila je i posebnu, duhovnu radost – veliki jubilej, 20 godina svešteničke i pastirske službe oca Željka, osnivača ove parohije.
Govoriti o ocu Željku znači govoriti o čoveku koji je pre dve decenije u ove prostore doneo živu reč Božiju. Svojom neumornom energijom, vizijom i žrtvom, iz temelja je podigao parohiju i stvorio pravu oazu pravoslavlja u ovom delu pariskog regiona. Iz godine u godinu, njegov rad je bivao sve plodonosniji, a najlepši dokaz te ljubavi jeste činjenica da je crkva u Bondiju danas postala tesna da primi sve vernike koji hrle po duhovnu okrepljenost.
U znak duboke blagodarnosti, poštovanja i ljubavi za dvadeset godina nošenja Hristovog krsta i stajanja uz svoj narod i u radosti i u tuzi, parohijani su svom voljenom ocu Željku u ime cele zajednice darovali zlatni dukat, uz molitvu da ga Gospod poživi na mnoge i blage godine. Otac Željko se zahvalio na poklonu i rekao da on ne bi tu bio da nije naroda koji dolazi u crkvu i koji čuva veru daleko od Srbije.
U prepunom hramu, predvođeni Svetom Liturgijom, verni narod je podigao svoja srca u molitvi nebeskoj zaštitnici, Prepodobnoj matiri Paraskevi. Osetilo se na svakom koraku da se naš narod u dijaspori sve snažnije i svesnije vraća svojim korenima, tradiciji i živome Bogu.
Svečanost je nastavljena za trpezom ljubavi, gde su bratska reč, topao osmeh i zajednički mir potvrdili da za srpsku dušu nikakva daljina nije tuđina tamo gde nas Hristos sabira.
Ipak, hrišćanska ljubav nikada ne zaboravlja one koji su u bolu. Uz radost praznika, sa dubokim pijetetom i tugom u srcu, služen je i parastos – pomen nevinim žrtvama nastradalim u padu nadstrešnice u Novom Sadu. Ni nakon dve godine, ta teška tragedija ne prestaje da boli i da nas opominje. U molitvenom mukotuku, okupljeni narod je uzneo vapaj Gospodaru života za pokoj njihovih duša. Večna im pamjat.
Praznik u Bondiju doneo nam je najvažniju pouku: svako naše sabranje u Hristu jeste podsećanje da su vera, ljubav i međusobna sloga jedine spone koje nas drže i čuvaju, ma gde na mapi sveta živeli. Molitveni uzdah za naše bližnje, i na nebu i na zemlji, najlepši je i najveći dar koji jedni drugima možemo pružiti.
Neka je na zdravlje i spasenje praznik, na mnogaja ljeta ocu Željku njegov jubilej, a Svetoj Petki slava i hvala što nas okuplja pod pod svojim svetim pokrovom!
Mi smo tu za Vas da sve vaše divne uspomene pretočimo u nešto sto traje. Dan svadbe i venčanja dođe