Dok ruševine motela „Jezero“ i još šesnaest domova kraj bistre vode Gazivoda neme svedoče o decenijama truda prenošenog s kolena na koleno, u vazduhu iznad Kosova i Metohije ostaje samo muk. Teški bageri i hladne odluke vlasti u Prištini ne ruše samo cigle i krovove – oni drobe uspomene, rad i veru ljudi koji su na svojoj zemlji pokušali da saviju gnezdo. A najava za rušenje još 11 objekata ledi krv u žilama. Za to vreme Srbi na Kosovu i Metohiji su reklo bi se nikada više verujući i istrajni da se srpstvo održi na svetoj zemlji…samo je pitanje do kada će imati tu snagu…
Priča porodice Đukić iz Kovača ogledalo je u kom se ogleda gorka sudbina čitavog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Nakon što su sedamdesetih godina morali da napuste imanje zbog izgradnje akumulacije, vratili su se pošteno, sa svim pravosnažnim rešenjima i upisom u katastar iz devedesetih godina. Pa ipak, legalni papiri ne štite od sile. Dok iz kuće iznose ono najdragocenije – porodičnu ikonu – ostaje samo tuga i strah od onoga što donosi sutrašnji dan. Kada čovek pred nepravdom spakuje ikonu i prepusti se Božijoj volji, jasno je dokle je beznađe doprlo.
Ova nepravda nije usamljen incident, niti se tiče samo Zubinog Potoka. San o mirnom životu danas je ukraden Srbima na celom Kosovu i Metohiji. Od severa pa sve do izolovanih enklava na jugu, od Kosovske Mitrovice i Leposavića, preko Goraždevca i Orahovca, pa do Štrpca i Pomoravlja – svuda gde živi srpski narod, zavladala je ista teskoba. Svakodnevni pretresi, upadi u institucije, jednostrana ukidanja i stalno prisustvo policijske sile stvorili su atmosferu u kojoj se više ne živi, već samo preživljava. Život naroda se promenio do neprepoznatljivosti; tišina koja je zavladala svedok je da mnogi, ne mogavši više da podnesu teret neprekidnog pritiska i nesigurnosti, pakuju kofere i tiho napuštaju pradedovska ognjišta.
Najbolnija od svega jeste spoznaja o nemoći i tišini koja obavija ovu tragediju. Zvanična Srbija nema efikasne mehanizme na terenu kojima bi direktno zaustavila jednostrane poteze Prištine i na licu mesta zaštitila gole živote, prava i imovinu svog naroda. S druge strane, Evropa – koja se diči ljudskim pravima, neprikosnovenošću privatne svojine i vladavinom prava – mirno posmatra dok se na njenom pragu dešava tihi nestanak jednog naroda. Dok evropske institucije ćute ili izdaju birokratski hladna saopštenja bez ikakvog efekta, na terenu se zatiru domovi, uskraćuje hleb i briše nada u miran i dostojanstven život.
Mi smo tu za Vas da sve vaše divne uspomene pretočimo u nešto sto traje. Dan svadbe i venčanja dođe
