Svaki rat je od prvog do poslednjeg trena strašan, i kao u svakom ratu postoji uvek neko vreme, i onaj jedan događaj koji nosi više gorčine, žala i krivice nego svi drugi. Za građane Banjaluke, mnogi će reći, to su bili maj i jun 1992. godine, kada su, odsečeni od sveta, pružali nadljudske napore da spasu bebe u svom lokalnom porodilištu. 12 beba umrlo je u Banjaluci od 22. maja do 19. juna 1992. godine, zbog nedostatka kiseonika. Samo dve su preživele, Slađana, koja je umrla u svojoj 13. godini i Marko, koji ima cerebralnu paralizu, kvadriplegiju, totalnu oduzetost svih ekstremiteta i oštećenja na mozgu zbog kojih jedino čuje i vidi.
Novorođenčad je umirala usled nedostatka medicinskog kiseonika, a njihova borba za svaki udah bila je vodilja vojnicima Republike Srpske da kako znaju i umeju probiju „koridor života“, i usred zabrane letenja, utru put kojim će kiseonik moći stići do Banjaluke. Neke bebe su spašene… no njih 12, rođenih usred ratnih dejstava, nije izdržalo… Imena su te nevine bebice dobila posthumno.
Operacija Koridor i borba koja se vodila i u i izvan Banjaluke, na svim frontovima, da se pomogne ovoj deci opisana je u knjizi „Šta su skrivile?“, autora Nikole Borkovića, profesora istorije i saradnika Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. Naslov studije aludira na pesmu koja se u Borkovićevoj rodnoj Banjaluci spevana o ovom događaju, dok posebno mesto u knjizi zauzimaju ispovesti majki, čije su bebe umrle zbog tog zločina.
nastavak na sledećoj strani