„Veće su šanse da dobiješ na loto nego da naiđeš na poštenog gazdu u Parizu“, odgovor na svedočenje poslodavca na našem portalu

„Poštovanje se ne traži – ono se zaslužuje“

D.P. naglašava da odnos mora da bude obostran: „Ako hoćeš dobrog radnika – plati ga, poštuj ga. Ne može da radi od jutra do mraka, bez pauze, bez vikenda, i da bude srećan minimalcem. Jedan mi prigovarao što pušim dok radim, kaže drugima smeta dim. Odmah sam ga napustio. To vreme pritisaka je prošlo jer si ranije imao kamaru naših ljudi koji su bez posla.“

„Nisu svi isti – ali loši su ostavili najjači utisak“

Na kraju, priznaje da ima i korektnih poslodavaca, ali da se uvek pamte oni sa kojima se ima loše iskustvo: „Ima dobrih gazdi, naravno. Ali su retki. Većina je ostavila dugove, pokvarila odnose, posvađala ljude – prijatelje, kumove, rodbinu. I to je ono što boli.“

Dve strane iste priče – ali i zajednički put napred

Ova reakcija pokazuje ono što se dugo prećutkuje: jaz između radnika i poslodavaca u dijaspori postoji – ali nije nepremostiv i nije sve tako crno jer često tako poslodavac i radnik se okume, sprijatelje, idu zajedno na odmor…

Istina je da su vremena teža nego ranije. Pritisci sistema u Francuska, visoki porezi, skupa logistika i jaka konkurencija pogađaju poslodavce. Ali isto tako, nesigurnost, kašnjenje plata i nedostatak poštovanja pogađaju radnike.

I jedni i drugi, zapravo, vode istu borbu – samo sa različitih strana. Zato rešenje ne leži u optužbama, već u povratku onome što je naš narod nekada izdvajalo u Pariz i širom Francuske: reč koja vredi, dogovor koji se poštuje i rad koji se ceni.

Kada gazda poštuje radnika – i plati ga kako treba.
Kada radnik poštuje posao – i odradi ga kako treba.

Tada nema krize koja može da sruši ono što se zajedno gradi. Možda su „zlatna vremena“ iza nas – ali to ne znači da nova, bolja ne mogu da dođu. Jer tamo gde ima poštenja i međusobnog poštovanja, uvek ima i budućnosti.