Na prvi korak za povratak podstaknula ju je tetka koja se zajedno s porodicom vratila u Hercegovinu.
„Kada smo se mi dvoumili da se vratimo ili ne, uvek nam je govorila: „Ela, vraćajte se ovamo prvom prilikom, nećete ništa požaliti i pogrešiti“. Tako je sve malo po malo i krenulo, a evo i moja se cela porodica planira da se vrati sledeće godine. Po Švajcarskoj se sve više čuje „i ja želim da se vratim“ ili „i ja ću za dve godine isto tako“.
Napomenula je da veruje da za to postoje brojni razlozi, a neki od njih su zasigurno hladni ljudi kao i hladno vreme.
„Jedan od glavnih razloga preseljenja za mene je bilo i vreme. Onde tokom godinu dana ima svega oko šezdeset sunčanih dana, a ovde je to, naravno, totalno drugačije. Na primer, mi smo u Hrvatskoj skoro celu prošlu zimu proveli na terasi, jeli ručak i družili se, a onde je bilo minus deset stepeni“, priča ona.
Kaže i da im se više sviđa način na koji funkcionišu škole u Hrvatskoj, puno više nego u Švajcarskoj:
„U Švajcarskoj sve funkcioniše više po američkom sistemu. Takođe, kada je u pitanju vera i religioznost, u Švajcarskoj je toga sve manje i manje. Nama je jako bilo važno da naša deca odrastu na nekom mestu gde se ipak zna šta je bitno u životu, a tamo to nismo imali“, priča ona.
Kada su rekli prijateljima u Švajcarskoj da se sele, nisu im verovali. I bili su u čudu.
„Mislili su da izmišljamo ili da je to neki hir, a kada smo se zaista i preselili, govorili su nam da ćemo se za nekoliko meseci vratiti, no evo ovde smo već godinu dana“, kaže Ela i dodaje da im Švajcarska ne nedostaje osim planinarenja.
nastavak na sledećoj stranici
