Za sada su one kompanije koje dozvoljavaju rad na daljinu u inostranstvu više izuzetak nego pravilo. Neki se mogu zapitati zašto ova fleksibilnost nije raširenija kod drugih. Koja je razlika, u suštini, raditi od kuće u Lionu, 5 km od svog poslodavca, ili iz kuće pored mora u Italiji, sve dok je posao urađen? „Mnogi menadžeri su i dalje neprijateljski raspoloženi prema radu na daljinu. Dakle, za njih rad na daljinu u ‘radnom’ okruženju, gde kombinujemo posao i odmor, nije poželjno“, primećuje Neli Megre, konsultantkinja za ljudske resurse, koautoka knjige „Od kriznog rada na daljinu do održivog rada na daljinu“ (Prva urednica).
Za Sandru Tiri, pomoćnicu advokata u Koperu, specijalizovanu za međunarodnu mobilnost, „dopuštajući da je to komplikovanije nego što izgleda“. Zakonski, poslodavac je obavezan da obezbedi zdravlje i bezbednost svojih radnika, kako licem u lice, tako i na daljinu. U slučaju nepoštovanja ove obaveze, može doći do građanske i/ili krivične odgovornosti.
Na primer, on je odgovoran za osiguranje da će radnik na daljinu biti pokriven osiguranjem ako doživi nesreću, a lekar u inostranstvu prepiše da ne radi. Jasno je da ovo zahteva od kompanija da se informišu o pravilima koja su na snazi u zemlji domaćinu i eventualno da sprovedu administrativne procedure pre polaska. Za poslodavca to može značiti dodatno osiguranje.
nastavak na sledećoj strani
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Express“, mesto gde se okupljaju ljudi sa
