Zašto Evropska unija ne želi Srbiju – a ubrzava put Crne Gore, Albanije, Moldavije i Ukrajine?

Evropska unija je ponovo pokazala ono što Srbija već godinama oseća na svojoj koži: pravila proširenja nisu ista za sve, a kriterijumi se menjaju u zavisnosti od geopolitičkih interesa, a ne od stvarnog napretka kandidata. Najnovija vest koju je objavio Politico – da EU priprema posebne mape puta za Crnu Goru, Albaniju, Moldaviju i Ukrajinu, dok Srbija i BiH nisu ni pomenute – samo je još jedan dokaz da se proširenje vodi logikom moći, a ne logikom pravde.

Pitanje 1: Zašto EU ubrzava put Ukrajine, Moldavije, Albanije i Crne Gore?

Odgovor: Zato što je proširenje postalo instrument geopolitike.

Brisel želi da:

• učvrsti Ukrajinu kao politički i simbolički bedem protiv Rusije,
• veže Moldaviju za evropske strukture pre nego što Moskva povrati uticaj,
• stabilizuje Albaniju kao ključnu NATO tačku na Balkanu,
• nagradi Crnu Goru kao najposlušnijeg partnera u regionu.

Ursula fon der Lajen je to i priznala: mape puta biće namenjene zemljama koje su „postigle najveći napredak“. Ali francuski, nemački i italijanski analitičari već mesecima pišu da je „napredak“ samo diplomatska fraza – ono što je zaista presudno jeste geopolitička korisnost.

Pitanje 2: Zašto Srbija nije dobila mapu puta?

Odgovor: Zato što Brisel ne želi da se obaveže prema Srbiji.

EU želi Srbiju u „čekaonici“, ali ne želi da joj da:

• rokove,
• garancije,
• jasne faze,
• političku sigurnost.

Zašto? Zato što Srbija vodi suverenu politiku, odbija da uvede sankcije Rusiji, razvija odnose sa Kinom, i ne pristaje na pritiske oko Kosova.

Brisel želi Srbiju koja je poslušna – ne Srbiju koja je samostalna.

Pitanje 3: Da li je Srbija manje spremna od Albanije ili Moldavije?

Odgovor: Ne – naprotiv.

Prema zvaničnim izveštajima Evropske komisije:

• Srbija ima najveći broj otvorenih poglavlja,
• najrazvijeniju privredu među kandidatima,
• najjaču infrastrukturu,
• najstabilniji finansijski sistem,
• najveći industrijski kapacitet,
• najrazvijeniju energetsku mrežu,
• najnapredniji proces digitalizacije.

Dakle, kriterijumi nisu problem. Problem je politika.

Pitanje 4: Da li EU koristi dvostruke standarde?

Odgovor: Da – i to otvoreno.

EU je:

• primila Hrvatsku sa nerešenim granicama,
• primila Rumuniju i Bugarsku bez ispunjenih kriterijuma pravosuđa,
• otvorila vrata Albaniji uprkos korupciji,
• otvorila pregovore sa Ukrajinom usred rata,
• obećala Moldaviji ubrzani ulazak uprkos političkoj nestabilnosti.

A Srbiji? Srbija dobija nove uslove, nove zahteve, nove političke pritiske – svaki put kada ispuni stare.

Pitanje 5: Šta znači „jesen proširenja“ o kojoj govori Marta Kos?

Odgovor: Jesen proširenja – ali ne za Srbiju.

Evropska komisija želi da predstavi novi model:

• postepena integracija pre formalnog članstva,
• privremeni mehanizmi,
• zaštitne klauzule,
• prelazni periodi za nove članice.

Drugim rečima: EU želi da primi „poželjne“ zemlje brzo, ali bez punih prava – dok Srbija ostaje u limbu.

Pitanje 6: Da li EU želi Srbiju uopšte?

Odgovor: Da – ali ne kao ravnopravnog partnera.

EU želi Srbiju:

• kao tržište,
• kao tranzitnu rutu,
• kao energetsku zonu,
• kao politički tampon,
• kao geopolitičku tačku.

Ali ne želi Srbiju koja ima:

• sopstvenu spoljnu politiku,
• sopstvene saveznike,
• sopstvene interese,
• sopstveni glas.

Pitanje 7: Šta Srbija treba da uradi?

Odgovor: Srbija mora da prestane da čeka – i počne da bira.

Srbija mora da:

• definiše jasnu strategiju,
• prestane da se nada „evropskim obećanjima“,
• ojača regionalne veze,
• razvija odnose sa EU, ali bez iluzija,
• diversifikuje spoljne partnere,
• štiti svoje interese na Kosovu,
• insistira na ravnopravnosti.

Evropa se menja. Srbija mora da se menja sa njom – ali ne po cenu sopstvene suverenosti.