Ni u Francuskoj se mnogo toga ne razlikuje. Možda jedina razlika je ta što je Srbija dalje pa naši ljudi iz Francuske ređe idu u Srbiju nego oni iz Austrije. U Francuskoj ne postoji srpska pijaca ali postoje srpske prodavnice, srpske kafane i restorani, organizovane večeri gde dolaze pevači sa Balkana ali i udruženja folkloraša koje služe za druženje naše dece ali i njihovih roditelja. Tu je i jedan jedini fudbalski klub u pariskom regionu.
Činjenica je da se jedan broj naših ljudi iz Francuske poslednjih godina vratio u Srbiju, ali je veliki broj njih koji se odselio iz Pariza i pariskog regiona u druge delove Francuske. I tamo gde se odsele oni nalaze načina da se okupljaju i druže.
Ipak reklo bi se da se pojavom društvenih mreža druženje sve više praktikuje virtuelno. Tako je u Francuskoj ali i u svetu. Srbuje se po internetu, naši ljudi se ponose Đokovićem, a kada treba neka konkretna akcija, tipa humanitarnog karaktera, onda malo tu ima onih koji Srbiju. Dešava se da smo samo jaki na rečima.
Na kraju naši ljudi misle da će se nekad vratiti u Srbiju. I o tome razmišljaju najčešće one prve generacije. A onda kažu ajde dok iškolujemo decu. Pa onda ta njihova deca steknu svoju decu. Pa kako se sada vratiti, ko će se igrati i čuvati unučiće. I tako ta želja od povratku zaista ostane samo želja.
nastavak na sledećoj strani
Sa ciljem da omogući našim ljudima u Francuskoj da ostanu u kontaktu sa svojim jezikom, kulturom i dešavanjima iz domovine,
