„Kroz dve godine podneću prijavu za dobijanje britanskih papira. Kada budem dobio britanski pasoš, baciću stari, jer se uopšte ne osećam kao Srbin. Došao sam u Engleske pre deset godina i nisam znao jezik. Međutim, brzo sam ga naučio, prihvatio vaš mentalitet, navike, a posebno mi se sviđa to što ovde vlada red“, rekao je Stefanović za Independent i dodao: „Želim da upoznam Englesku i zato sa porodicom često odlazim na izlete na selo. Moja ćerka Dženi je prava engleska devojčica.“
Dve godine ranije, Dejan Stefanović je završio reprezentativnu karijeru. Zvanično, Stefanović je bio reprezentativac SR Jugoslavije od 1995. do 2003. godine, da bi 2004. godine saopštio kako selektori više ne treba da računaju na njegovo odazivanje pozivima u nacionalni tim. Nije ga pokolebalo čak ni mesto u timu za Mundijal u Nemačkoj 2006. godine. „Pre dve godine sam odlučio da se povučem iz reprezentacije, a proletos me je čak i bivši gazda Milan Mandarić ubeđivao da promenim odluku i pomognem plavima u Nemačkoj. Ipak, dosta mi je svega, jer su u mojoj zemlji stalno neka previranja i mislim da je bolje i za moju porodicu i za mene da ostanemo u Engleskoj“, istakao je Stefanović u istom intervjuu.
Ni dve godine kasnije Dejan Stefanović nije imao drugačije viđenje stvari – zapravo, postao je radikalniji! U razgovoru za dnevni list Kurir istakao je da ne oseća nikakvu nostalgiju i da čak pet godina nije posetio Srbiju, a da će u Beograd doći kad bude imao vremena! „Bio sam tu 2003, kada sam poslednji put nastupio za reprezentaciju. Osetio sam tada da je vreme za mlađe igrače, zašto bih ja zauzimao mesto u timu talentovanim momcima? Inače imam mnogo obaveza u Engleskoj, sezona je duga, ćerka ide u školu, tako da nemam slobodnog vremena. Nisam nostalgičan, ali planiram da posetim Beograd kada mi se ukaže prilika“, rekao je Stefanović, koji je tada imao gotovo decenijski staž u Engleskoj.
Zajedno sa Darkom Kovačevićem potpisao je za Šefild Venzdej 1996. godine, čiji je dres nosio tri i po sezone. Nakon avantura u Peruđi i OFK Beogradu, usledile su četiri godine u dresu holandskog Vitesea, a zatim Portsmut, verovatno i najvažniji deo njegove karijere. U klubu Milana Mandarića postao je oslonac u defanzivi, jedan od najbitnijih igrača u svlačionici, ali i kapiten čiji se glas čuje u kancelarijama klupskih čelnika. Uticao je na smene menadžera, postavljanje novih, kao i druge poslove inače nekarakteristične za inostranog fudbalera u engleskom klubu. Kraj karijere dočekao je baš na Ostrvu, nakon jedne sezone u Fulamu i jedne u Noriču. Istina, kratak period nosio je dres lokalnog niželigaša Havant i Vaterluvila, ali to je bilo nakon što je završio sa profesionalnim izazovima.
nastavak na sledećoj strani