Sa sve češćim i ekstremnijim talasima tropskih vrućina (canicule) koji pogađaju Evropu, pitanje hlađenja stambenog prostora postalo je ključno za milione zakupaca nekretnina. Dok temperature u gradskim stanovima tokom leta skaču preko 30 stepeni, podstanari su često u iskušenju da od vlasnika traže ugradnju klima-uređaja. Međutim, šta o tome kaže francuski zakon? Da li su stanodavci u obavezi da ispune ovaj zahtev i ko snosi troškove? Donosimo vam detaljan vodič kroz propise, administrativne prepreke i alternative.
U Francuskoj, zakon strogo obavezuje vlasnike da stanarima obezbede takozvani „pristojan smeštaj“ (logement décent). Ovaj standard podrazumeva da nekretnina ne ugrožava zdravlje i bezbednost stanara i da poseduje funkcionalno grejanje koje može da održi minimalnu temperaturu tokom zime.
Međutim, u očima zakona, klimatizacija nije obavezna. Dok je grejanje fiksni kriterijum pristojnosti, hlađenje to nije, bez obzira na to koliko visoke temperature bile tokom leta. To znači da vlasnik stana ima zakonsko pravo da glatko odbije zahtev stanara za ugradnju fiksne klime, a da zbog toga ne snosi nikakve pravne posledice.
Ako je reč o privatnoj kući, vlasnik je jedini koji donosi odluku. Međutim, ako se radi o stanu u zgradi, situacija postaje znatno komplikovanija. Čak i ako je stanodavac pun razumevanja i želi da investira u klimu, on ne može to da uradi na svoju ruku.
Ugradnja fiksnog klima-uređaja (split sistema) zahteva postavljanje spoljne jedinice na fasadu zgrade ili na balkon, što menja spoljni izgled objekta. Zbog toga je vlasnik u obavezi da prođe kroz sledeću proceduru:
Odobrenje stambene zajednice (Copropriété): Vlasnik mora podneti zvaničan zahtev sindiku (upravitelju zgrade) i tražiti da se ta tačka uvrsti u dnevni red sledeće Skupštine stanara. S obzirom na to da se ove skupštine uglavnom održavaju jednom godišnje, na odobrenje se može čekati mesecima, pa čak i godinu dana.
Dozvola opštine (Mairie): Pored stanara zgrade, vlasnik često mora da konsultuje i urbanističku službu lokalne opštine kako bi se osiguralo da spoljna jedinica ne krši pravila o očuvanju arhitektonskog izgleda četvrti (naročito u istorijskim jezgrima gradova).
Ukoliko se dobiju sve dozvole i krene se u realizaciju, postavlja se pitanje finansiranja. Francuska praksa poznaje nekoliko scenarija:
Vlasnik finansira sve: Ako stanodavac sam plati uređaj i montažu, on je vlasnik opreme. U ovom slučaju, stanar je dužan da plaća redovan servis i čišćenje (zakonska obaveza je servisiranje na svake dve godine). Ukoliko se klima pokvari usled starosti ili fabričke greške, troškove popravke ili zamene snosi vlasnik.
Podela troškova ili finansiranje od strane stanara: Vlasnik i stanar se mogu dogovoriti da podele troškove na pola, ili stanar može ponuditi da sam plati sve kako bi ubrzao proces. Ako stanar finansira ugradnju, preporučljivo je sastaviti aneks ugovora o zakupu kako bi se definisalo da li uređaj ostaje u stanu nakon njegovog odlaska i da li ima pravo na povraćaj dela novca.
Klima je već bila u stanu: Ako je stan iznajmljen sa već ugrađenim klima-uređajem, on se smatra delom opreme stana. U slučaju bilo kakvog kvara, stanar ima apsolutno pravo da zahteva od vlasnika hitnu popravku o njegovom trošku, jer je stanodavac dužan da održava u ispravnom stanju sve elemente koji su navedeni u ugovoru.
Da bi izbegli dugotrajne administrativne procedure, pregovore sa gazdom i čekanje skupštine stanara, mnogi podstanari se odlučuju za pokretnu klimu (climatiseur mobile).
Budući da pokretni klima-uređaj stoji unutar stana i da se crevo za topli vazduh jednostavno izbaci kroz odškrinut prozor (bez ikakvih bušenja fasade ili trajnih izmena), stanaru za ovo nije potrebna nikakva dozvola vlasnika niti zgrade. Naravno, u ovom slučaju pokretnu klimu u potpunosti kupuje i plaća stanar, a kada se seli, nosi je sa sobom.
U srcu naše dijaspore postoje firme na koje možemo da se oslonimo. TRANSAM IDF je upravo takav partner – dokaz