Šta su nam pokazali poslednji izbori u Srbiji? Pokazali su da se srpski narod još jednom podelio na dva velika politička tabora. Pokazali su da postoje duboke podele u našem društvu, da su političke razlike postale gotovo nepremostive i da se, umesto razgovora i traženja zajedničkog puta, sve češće međusobno posmatramo kao protivnici, pa čak i kao neprijatelji.
A istorija nas je mnogo puta naučila koliko nas je takav odnos koštao. Ako nešto treba da izvučemo kao pouku iz svega što nam se danas događa, onda je to da će nas podele, ukoliko ne pronađemo način da se ujedinimo oko najvažnijih nacionalnih i državnih interesa, jednog dana zaista skupo koštati. Možda i mnogo više nego što danas možemo da zamislimo.
Jer Srbija nije nastala juče. Srpski narod nije politička organizacija, nije izborna lista i nije prolazna ideologija. Srbija je vekovna država, a srpski narod je kroz istoriju preživeo carstva, okupacije, ratove, seobe i velike tragedije. Preživeo je upravo zato što je imao nešto što je bilo veće od svakog pojedinca i svake vlasti. Ali, nažalost, imao je i jednu veliku istorijsku slabost – međusobne sukobe i podele.
Sveti Sava nije samo utemeljitelj naše crkve i duhovnosti. On je i simbol pomirenja, sloge i okupljanja. U vremenu dinastičkih sukoba između svojih najbližih, nastojao je da izmiri zavađenu braću, Stefana i Vukana, i sačuva jedinstvo države. Razumeo je da nema snažne države bez unutrašnjeg mira.
Koliko smo se udaljili od te pouke?
Još u srednjem veku dinastičke borbe ostavljale su duboke rane. Sukob Stefana Dečanskog i njegovog oca kralja Milutina, Stefanovo oslepljenje po očevom naređenju i kasnija smrt u zatočeništvu ostali su jedno od najtežih poglavlja naše srednjovekovne istorije.
Nekoliko vekova kasnije, Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i čovek koji je podigao narod protiv Osmanskog carstva, ubijen je 1817. godine po nalogu Miloša Obrenovića. Ubistvo je izvršio Vujica Vulićević, Karađorđev nekadašnji saradnik i kum. Dvojica ljudi koji su imali istorijsku ulogu u stvaranju moderne srpske države postali su simbol jedne od najtragičnijih političkih izdaja u našem pamćenju.
Godine 1868. ubijen je knez Mihailo Obrenović, jedan od najznačajnijih vladara obnovljene Srbije. Njegovo ubistvo ostavilo je državu u ozbiljnoj političkoj krizi. Zatim dolazi 1903. godina i Majski prevrat. Kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga ubijeni su u krvavom oficirskom puču, čime je nasilno okončana jedna dinastija i otvoreno novo poglavlje srpske istorije.
A onda dolazi dvadeseti vek.
Četnici i partizani i bratoubilačko ubijanje. Dve vojske, dve ideologije, dva pogleda na budućnost, ali jedan narod. Nedićeva Srbija i ravnogorska Srbija, porodice podeljene na različite strane, braća koja su se nalazila na suprotnim stranama fronta. Građanski rat ostavio je rane koje ni danas nisu u potpunosti zaceljene. Koliko je porodica izgubilo svoje najbliže? Koliko je srpskih kuća zavijeno u crno zbog ideoloških i političkih sukoba?
Ni novija istorija nije bila ništa manje tragična. Devedesetih godina pokušavano je više atentata na Vuka Draškovića, tada jednog od najistaknutijih opozicionih lidera. Ivan Stambolić je otet i ubijen 2000. godine. Samo tri godine kasnije ubijen je predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić. Slobodan Milošević izručen je Haškom tribunalu 2001. godine, a kasnije su izručeni i Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Sve to ostalo je deo teškog i traumatičnog perioda naše novije istorije, sa dubokim političkim, društvenim i nacionalnim posledicama.
Ne moramo svi isto da mislimo o tim ljudima, njihovim politikama i njihovim odlukama. Ali moramo da razumemo da nijedna država ne može beskonačno da živi u atmosferi međusobnog obračunavanja. Svaki put kada smo sopstvene političke sukobe pretvarali u pitanje života i smrti, Srbija je plaćala cenu. I svaki put kada smo bili zaokupljeni sopstvenim podelama, drugi su dobijali prostor da ostvaruju svoje interese na naš račun.
Upravo su istorijski sukobi, raspad Jugoslavije i procesi nacionalnog oblikovanja na Balkanu doprineli stvaranju novih političkih i nacionalnih identiteta. Danas se, nažalost, i dalje vode sporovi oko istorijskog nasleđa, kulturne baštine, jezika i identiteta. Na takve pokušaje prisvajanja srpske istorije ne treba odgovarati mržnjom, već činjenicama, istorijskim dokumentima, obrazovanjem i doslednom zaštitom sopstvenog nasleđa.
Poslednji parlamentarni izbori doneli su veliku političku promenu. Studentska lista osvojila je 140 od ukupno 250 poslaničkih mesta, čime je obezbedila samostalnu parlamentarnu većinu i mogućnost da formira vladu bez koalicionih partnera. Lista Aleksandra Vučića osvojila je 103 mandata, dok je preostalih sedam pripalo manjinskim listama. Time je okončana četrnaestogodišnja vlast Srpske napredne stranke.
Narodna volja mora da se poštuje. Izbori su upravo zbog toga i održani – da građani odluče ko će voditi državu. I to je suština demokratije. Ovi izbori su, međutim, imali i karakter svojevrsnog referenduma. Društvo se ponovo podelilo na dva velika tabora, a politička atmosfera pokazala je koliko su te podele duboke.
Odmah nakon izbora usledila su hapšenja i pokretanje istraga u predmetima povezanim sa sumnjama na korupciju, nasilje i zloupotrebu položaja. Predstavnici Studentske liste najavili su da će insistirati na nastavku borbe protiv korupcije i kriminala. I tu moramo biti potpuno jasni: svako ko je prekršio zakon mora da odgovara. Bez obzira na to da li je član bivše ili buduće vlasti, da li je političar, policajac, direktor javnog preduzeća ili neko ko je imao pristup državnim resursima.
Ali pravda mora biti zasnovana na dokazima, a ne na političkoj osveti. Svako ima pravo na pravičan postupak, a krivica se utvrđuje pred sudom. Građani koji su glasali za promenu vlasti očekuju da se predizborna obećanja ispune. Očekuju da korupcija bude suzbijena, da institucije konačno rade svoj posao, da se odgovornost ne završava na sitnim izvršiocima i da niko ne bude zaštićen zbog političkih veza.
Očekuju reforme, bolji životni standard, pravedniju državu i društvo u kojem zakon važi jednako za sve. Sada počinje najteži deo – pretvaranje obećanja u rezultate. A kako će to izgledati u praksi, tek ćemo videti.
Međutim, postoji nešto što mora biti iznad svega toga.
Srbija i Srpstvo su iznad svake vlasti, svakog predsednika, svake političke partije i svake izborne liste. Vlasti se smenjuju, političari odlaze, ideologije se menjaju, ali država i narod ostaju. Zato nacionalni interesi ne smeju biti sporedna tema u radu bilo koje buduće vlade.
Pored borbe protiv korupcije, Srbija mora istovremeno da se bavi svojim najvažnijim nacionalnim pitanjima: Kosovom i Metohijom, Republikom Srpskom i položajem srpskog naroda u Crnoj Gori. Ta pitanja ne mogu da se ostave po strani.
Posebno zabrinjavaju pojedine izjave koje su se pojavile u javnosti, koje se odnose na nacionalni identitet Srba u Crnoj Gori koji se nazivaju „manjinom“ a Srbi su stvorili Crnu Goru, kao i komentari na društvenim mrežama kojima se Republika Srpska pogrdno naziva „Republika Šumska“.
Takve formulacije ne doprinose ozbiljnom razgovoru o nacionalnim interesima. Položaj Srba u Crnoj Gori nije pitanje nečijeg ličnog političkog ukusa, već jedan od najvažnijih nacionalnih interesa, identiteta, kulturnog nasleđa i ravnopravnosti građana. Isto tako, Republika Srpska nije predmet podsmeha, već ustavna kategorija Dejtonskog mirovnog sporazuma i politička zajednica u kojoj živi veliki broj Srba. Da ne govorimo o Kosovu i Metohiji i političkoj borbi koja mora da bude jaka i jedinstvena.
Ne treba zaboraviti ni učestale sporove oko srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa, svedoci smo poslednjih dana prekrečavanjem pojedinih murala posvećenih Srpstvu, kao ni napade i uvrede usmerene prema patrijarhu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To je nedopustivo i čini se da je neko jedva dočekao priliku da tako postupa. Naravno, svaki konkretan slučaj mora se posmatrati na osnovu činjenica i okolnosti. Ali poruka mora biti jasna: nacionalni identitet, pravo na sopstvenu istoriju, sloboda veroispovesti i poštovanje Srpske pravoslavne crkve ne mogu biti predmet političkog trgovanja i obračuna.
Pred Studentskom listom nalazi se ozbiljan izazov. Njeni predstavnici dolaze iz različitih ideoloških i političkih sredina. Među njima postoje različiti pogledi na Evropsku uniju, međunarodne odnose, Rusiju, unutrašnju politiku, nacionalna pitanja i budućnost Srbije. To samo po sebi ne mora biti problem. U demokratskom društvu različitost mišljenja je normalna i poželjna. Ali kada je reč o najvažnijim nacionalnim interesima, neophodan je minimum zajedničkog stava.
Kako će se buduća vlada odnositi prema Kosovu i Metohiji? Kakva će biti njena politika prema Republici Srpskoj? Kako će štititi prava Srba u Crnoj Gori i regionu? Kakav će biti njen odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, istorijskom nasleđu i srpskom identitetu? To su pitanja na koja građani imaju pravo da dobiju jasne odgovore.
Posebno je važno da se evropske integracije ne pretvore u odricanje od sopstvenih nacionalnih interesa. Evropski put Srbije ne mora da znači odustajanje od sopstvenog identiteta, istorije, tradicije i državnih interesa. Srbija može da sarađuje sa Briselom, Vašingtonom, Moskvom i Pekingom, ali mora da zna šta želi i gde su njene granice.
Nije problem razgovarati sa svima. Problem nastaje kada zbog tuđih očekivanja izgubimo sopstveni politički kompas. U tom kontekstu treba pomenuti i posetu predstavnika Studentske liste Kosovu i Metohiji, gde su posetili Gračanicu, Visoke Dečane i Prizren i razgovarali sa mitropolitom Teodosijem.
To je važan gest, posebno zbog činjenice da je buduća vlast tek na početku svog mandata. Prema saopštenju Eparhije raško-prizrenske, razgovarano je o svakodnevnom životu Srba, bezbednosti, školovanju dece, očuvanju porodičnih domova i zaštiti svetinja. Ostaje da se vidi kako će se te poruke pretvoriti u konkretnu državnu politiku. Ali upravo je to pravac u kojem treba voditi razgovor – kroz odgovornost, neposredan kontakt sa narodom i konkretne rezultate.
Istovremeno, svet prolazi kroz ozbiljnu geopolitičku transformaciju. Donald Tramp ponovo je predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Đorđa Meloni predvodi italijansku vladu. Marin le Pen i njen politički pokret imaju značajan uticaj na francuskoj političkoj sceni, dok desničarske i suverenističke političke snage u Nemačkoj beleže rast podrške.
Evropa se menja, a zajedno sa njom menjaju se i odnosi snaga, politički prioriteti i pristupi nacionalnom suverenitetu. Za Srbiju je posebno važno da te promene razume i da ne ponavlja stare geopolitičke greške. Naša država mora da vodi politiku koja polazi od sopstvenih interesa. Ne smemo da budemo ničiji instrument, niti da svoju budućnost vezujemo isključivo za jednu svetsku silu. Evropa i svet se krupno menjaju, a probuđeni suverenisti vide Srbe kao ponosan narod, prve borce protiv islamizacije Evrope i narod koji je kroz istoriju uvek bio na pravoj strani, podnevši nemerljivu žrtvu za slobodu Starog kontinenta. Zato u ovim istorijskim trenucima moramo biti mudri i uskočiti u pravi geopolitički vagon, vodeći se ispravnom državničkom procenom. Ako ponovo izaberemo pogrešan vagon i ako nam leđa okrenu Rusija, SAD ili nova suverenistička Evropa, spasa nam neće biti.
Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina, Evropska unija i evropske države imaju različite interese na Balkanu. Srbija mora da razgovara sa svima, da gradi partnerstva i da procenjuje gde može da ostvari konkretne koristi za svoje građane i nacionalne interese. Ne treba živeti u iluziji da će nam bilo koja velika sila pokloniti podršku bez sopstvenog interesa. Međunarodna politika počiva na interesima, a ne na večnim prijateljstvima.
Zato nam je potrebna mudra, dosledna i državotvorna spoljna politika. Ne smemo da dozvolimo da zbog pogrešnih procena ostanemo bez saveznika, bez prostora za diplomatsko delovanje i bez mogućnosti da zaštitimo sopstvene interese. Srbija mora da bude dovoljno mudra da razgovara sa svima, dovoljno samostalna da odlučuje o sebi i dovoljno snažna da ne dozvoli da drugi odlučuju o njenoj budućnosti.
Na kraju, vratimo se pitanju sa početka. Šta su nam pokazali poslednji izbori? Pokazali su da se Srbija menja. Pokazali su da građani žele promene i da su spremni da političku odgovornost povere novim ljudima. Pokazali su i da su naše podele i dalje duboke. Ali sada je vreme da se zapitamo: hoćemo li ponovo dozvoliti da nas političke razlike udalje jedne od drugih toliko da zaboravimo šta nam je zajedničko?
Možemo da se ne slažemo oko predsednika, premijera, stranaka, ekonomskih modela i političkih ideologija. Možemo da kritikujemo svaku vlast i da tražimo odgovornost za svaku pogrešnu odluku. Ali ne smemo da zaboravimo da smo jedan narod i da imamo zajedničku istoriju, kulturu, jezik, duhovno nasleđe i državu koju moramo da čuvamo. Nije patriotizam slepo podržavati bilo koju vlast. Patriotizam je braniti interese Srbije čak i onda kada se ne slažemo sa onima koji je vode.
Nije nacionalno jedinstvo ćutanje o greškama. Naprotiv, ono podrazumeva pravo na kritiku, ali i svest da postoje granice ispod kojih ne smemo da idemo kada su u pitanju država, narod i budućnost naših potomaka. Srbija ne pripada ni pobednicima ni poraženima sa poslednjih izbora. Ona pripada svima nama.
Zato je vreme da prestanemo da brojimo ko je čiji, ko je za koga glasao i ko je pobedio u poslednjem političkom obračunu. Vreme je da se okrenemo onome što nas povezuje. Da nam primer budu Sveti Sava, naši preci i svi oni koji su znali da je opstanak naroda važniji od lične ambicije. Da nam Kosovo i Metohija, Republika Srpska, naš narod u Crnoj Gori i svuda gde Srbi žive budu zajednička briga, a ne sredstvo za međusobno političko optuživanje.
Da čuvamo svoju crkvu, tradiciju, istoriju i identitet, ali i da gradimo državu u kojoj će zakon važiti za svakoga, u kojoj će se ceniti rad, znanje i poštenje. Jer političari dolaze i odlaze. Vlade se menjaju. Izbori se ponavljaju.
Ali Srbija mora da ostane.
I zato neka nam, konačno, istorijska pouka bude važnija od svake političke pobede:
SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA!
Portal „Svi Srbi u Parizu“ nastavlja sa objavljivanjem korisnih informacija za naše ljude u Francuskoj. Ovog puta, napravili smo listu