Filip Grbić – nada koja će utemeljiti novu srpsku književnost u Francuskoj

Foto: Filip Grbić

2017. godine se u Srbiji pojavio nov književni glas, sa svojim romanom Ruminacije o predstojećoj katastrofi, Filip Grbić. Vrlo brzo je stekao nadimak „Srpski Uelbek“ i došao do prve velike nagrade, Miloš Crnjanski. Nakon toga je sklopio ugovor sa velikim srpskim izdavačem Vulkanom, gde je ubrzo postao jedan od glavnih aduta i 2018. godine objavio roman Prelest sa kojim je osvojio nagradu Branko Ćopić i još više utemeljio sebe kao jednog od najboljih mladih pisaca ne samo u Srbiji, već i u regionu. 21. januara će prevod Prelesti biti objavljen u Francuskoj pod naslovom Errance, a mi smo imali priliku da intervjuišemo autora, Filipa Grbića.

Dobar dan Filipe Grbiću, u Srbiji ste poznati pisac, a srpskoj dijaspori ćete tek postati. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o sebi?

Nažalost, ne mogu skoro ništa da Vam kažem o sebi. Kada ljudi govore o sebi nepristojni su, kada govore o drugima onda su nepravedni. Sviđa mi se kako je Hajdeger svojevremeno započeo jedan od svojih brojnih kurseva o Aristotelu. «Aristotel je živeo, radio i umro.» To je sve što treba znati o životu mislioca ili stvaraoca. Okej, nisam lud da se poredim s Aristotelom, ali mislim da će biti dovoljno ako kažem: živim, radim, još nisam umro.

Za koji dan izlazi Vaš roman u Francuskoj. Kakav je osećaj?

Osećaj prijatne neizvesnosti.

Pozabavimo se malo romanom. Počinje ćorsokakom (samoubistvo bliskog prijatelja) i završava se ispovedanjem (emotivnim oproštajem prijatelja koji se spremaju da napuste jedni druge). Između to dvoje, „prelest“. Možete li francuskom čitaocu da objasnite sloj značenja koji obavija ovaj pojam u srpskom (a koji je teško prevesti na francuski)?

Prelest je neizlečiva sklonost ljudskog bića ka samozavaravanju. Ne samo da lažemo sebe i druge stalno, nego najviše lažemo onda kada imamo unutrašnji osećaj «izvesnosti», «istinitosti». U krugu pravoslavne teologije ovaj fenomen najpre je tumačen kao greh koji pogađa podvižnike kada uobražavaju vlastitu «svetost», da bi kasnije njegovo značenje bilo prošireno na sve strasti uopšte. Nije li fascinantno to kako jedan arhaični pojam iz vizantijske duhovne tradicije može poslužiti kao nit vodilja za tumačenje naše savremene, izrazito sekularne egzistencije?

Vaš roman je ima vrlo malo političkih implikacija, barem naizgled. Čini se da za Vas egzistencijalni očaj ima prednost nad političkim. Da li delite beskompromisni filozofski pesimizam vašeg glavnog junaka i koji su vam bili uzori za njegovo oblikovanje (književni ili biografski u tom slučaju)?

Naprotiv, možda ima previše politike. Ali to je danas neizbežno. Ne postoji oblast života koja nije zahvaćena žestokim kulturnim ratom. Samim tim ni književnost ne može biti izuzeta iz tog sukoba. Zato nas svake godine sve više zapljuskuju aktivističkim pamfletima nevešto prerušenim u romane. Od tih poučnih spisa mi se povraća. Kada se u svom pisanju dotičem politički osetljivih tema, uvek nastojim da to uradim na nekorektan, duhovit, ironičan način. Pesimizam je racionalno stanovište. Digli ste ruke od potrage za srećom? Čestitam, sad ste konačno u prilici da je ponekad i doživite.

U Srbiji Vas prati nadimak „Srpski Uelbek“ što nije nimalo lako, imajući u vidu Uelbekovu karijeru. Kako se nosite sa tim?

Uelbek piše prirodnim stilom, nikad ne doteruje i ne parfemiše svoje rečenice. One su olovne kao i njegov pogled na svet. Uelbekovi romani su nemilosrdno iskreni, najčešće je neizlečivo tužan, ume da bude pakleno ohol, ponekad je dirljivo sentimentalan ali nikada, nikada izveštačen! Kada čitam njegova dela, osećam se kao da razgovaram sa veoma prisnim prijateljem. Od svih vrsta ljubavi književnost je verovatno najekscentričnija.

Mislite li, poput Uelbeka, da današnji svet ne zaslužuje lepotu, da mu je okrenula leđa? Kakvu ulogu književnost može da igra u ovom istorijskom trenutku kada ono što bismo mogli nazvati Stvarnim prisustvima svakim danom sve više nestaje?

Književnost nema nikakav uticaj na istoriju. Istorija je čisto bezumlje. To što neki pisci vole da glumataju čovekoljublje u na javnoj sceni ne znači da književna dela mogu bilo šta da promene u svetu. Čitanje je intiman čin, ono može pribaviti osećanje bliskosti s drugim ljudskim bićem, a poneka knjiga može čak i trajno da preobrazi naše poglede i navike. Nije ni to malo.

Šta očekujete sa Vašom knjigom u Francuskoj?

Stvarno ne znam. Moguće je da francuska publika posmatra Balkan kao neku vrstu književne Somalije. Nešto egzotično, aromatično, strano. Ja svakako ne nudim ništa slično. Ceo svet postao je monotono identičan. Iskustva su postala siromašnija ali samim tim komunikativnija. Svi se mi sad lakše razumemo u sveopštoj pustoši. Ako Francuze ne odbije moje srpsko prezime može biti da će se iznenaditi beznačajnošću geografskih razlika.

Za kraj, da li biste imali poruku za dijasporu?

Budući da sam živeo u Rusiji sedam godina, poručujem svojim sunarodnicima: ne budite dijaspora. Posmatrao sam Balkance u Rusiji kako se ponašaju kao da je vreme stalo onog časa kada su počeli da žive u Moskvi. Družili su se samo jedni s drugima, slušali balkansku muziku, posmatrali Ruse s nekim nerazumnim nipodaštavanjem. Sami sebi su uskratili mogućnost da upoznaju dublje veliku kulturu i da se njome obogate.