Nestanak Gorana Smiljanića (16) njegova porodica prijavila je davne 1992. godine. Od njega nije bilo ni traga ni glasa, kao da je u zemlju propao. Vreme je prolazilo i njegov nestanak je polako tonuo u zaborav, ali onda je 1996. godine, slučajno otkriće radnika Gradske čistoće u Beogradu pokrenulo niz događaja koji više podsećaju na film, nego na stvarni život, prenosi Nova.rs.
Ko zna da li bi Goranova sudbina ikada bila razjašnjena da radnici čistoće nisu 1996. godine u kontejneru u Njegoševoj ulici u Beogradu ugledali crnu kesu u kojoj su bile kosti. Posumnjali su da su u pitanju ljudski ostaci i pozvali policiju, a njihove sumnje su potvrđene, u pitanju su bili posmrtni ostaci, a pronađen je ceo skelet. Ostaci su poslati na analizu, a policija je počela da lista kartoteke i traži podudarnosti.
Ispostavilo se da je u pitanju skelet muškarca, zapravo tinejdžera, a pronađeni su i tragovi od metka, specifičnog, malog kalibra koji se nije tih krvavih godina koristio u međusobnim obračunima zaraćenih kriminalnih grupa. Policajci su mogli da suze potragu, a uskoro su imali i ime koje ide uz kostur – Goran Smiljanić, tinejdžer koji je u vreme kada je prijavljen njegov nestanak, 1992. godine, imao samo 16 godina.
Policijska istraga je umesto potrage za nestalom osobom, postala istraga ubistva. Iako su pronađene samo kosti, ipak je bilo tragova koji su policajci počeli brzo da povezuju. Smrtonosne povrede nanete su hicem iz oružja malog kalibra.
Bez obzira na napredak tehnologije koja je sada na raspolaganju policiji, ipak se neke stvari neće nikada promeniti, pa su policajci tada počeli da ispituju one koji su imali kontakt sa mladićem pre njegovog nestanka i da procenjuju da li govore istinu ili ne. Ubrzo su došli i do osumnjičenih, jedan od njih je popustio i ispričao neverovatnu priču, koja zvuči kao scenario nekog filma.
Među osobama koje su ispitivane bili su i trojica Goranovih, u to vreme nešto starijih drugova: Vuk Milenković, Vladimir Radojković i Aleksandar Veljković. Jedna od ključnih stvari koje je policiju usmerila ka njima je što je Milenković bio reprezentativac tadašnje Jugoslavije u streljaštvu, a pucao je upravo iz oružja malog kalibra.
nastavak na sledećoj stranici
Oduvek smo želeli, u Parizu i okolini, da imamo jedan pravi srpski restoran na visokom modernom nivou po ugledu na
