Na takav korak nisam bio spreman. Nadam se da nikad neću.
Posle, uzeh pasoš francuski. Moram priznati da se ne kajem. Na granici nisam bio više „sumnjivo lice“. Prolazite biometrijske digitalne granične prelaze, a da ne vidite bilo koje službeno lice.
Ovde sam skoro već dve decenije i osećam se delimično kao da sam odavde. A kako i ne bih. Živim na jugu Francuske, u Tuluzu, jednom od najljepših gradova u Evropi. Supruga mi je Francuskinja, kćerka se ovde rodila. Pa zašto ne uzeti onda pasoš, zar ne?
No, službenica na upisu mog imena i broja u registar građana Republike me upita da li bi možda hteo promeniti ime? Kratko, i pomalo nadmeno (u meni još uvek živi mali Balkanac) i ljutito odgovorih ono – NE.
nastavak na sledećoj strani
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Montreuil“, mesto gde se okupljaju ljudi sa