Dan kasnije u poslepodnevnim časovima, Sarin otac Miloš prima loše vesti. „Zovem da Vas objavestim iz Kliničkog centra da je vaše djete jutros u šest i pet preminulo“. Ono što je za roditelje neshvatljivo, jeste da majci niko nije saopštio ovu vest, niti uzrok smrti deteta. Još jedan šok za majku usledio je kada je primila paket iz bolnice nakon mesec dana od izlaska iz iste. „To je najveći crnjak i promašaj u životu. U paketu imaš knjigu za dijete, tipa radosnice, pišeš prvi zubići…“, kaže majka Aleksandra.
Nakon toga, roditelji nisu dobili nikakav obdukcioni nalaz, niti obaveštenje o preuzimanju tela deteta. Kada je Aleksandra došla na patologiju, njoj su rekli da je dete preveženo i sahranjeno na groblju.
„Oni su mrtvi hladni uzeli nečiju privatnu svojinu, privatno vlasništvo znači naše dijete i sahranili kao NN lice“, objašnjava uznemireno Sarin otac, Miloš.
Zbog svih nedostataka koje su uočili, Sarini roditelji su pokrenuli istraživanje. Kamere su pratile Aleksandrinu i Miloševu borbu sa preprekama sistema, ali oni ni uz novinarsku podršku nisu uspeli otvoriti sva zatvorena vrata preduzeća, ustanova i institucija koje su bile povezane sa njihovom tragedijom. U Univerzitetsko kliničkom centru Republike Srpske u Banjaluci godišnje umre 20-ak novorođenčadi, a ako roditelji ne preuzmu njihova tela UKCRS ih nakon obdukcije šalje Javnom preduzeću „Gradsko groblje“, koje ih sahranjuje pored drugih beba istih sudbina. Tražeći Saru, njeni roditelji su morali iskopati dva tela sa dečije parcele banjalučkog groblja na Pobrđu, piše u opisu filma „Gdje je Sara?“.
nastavak na sledećoj stranici
Ako želite da na jednom mestu kupite kvalitetan građevinski materijal i sitne alate po najpovoljnijim cenama a onda i to
