Pre svega, javio se čovek koji je 25 godina živeo u inostranstvu i vratio se u Srbiju.
„Ono što je meni nedostajalo su roditelji i društvo. Naročito kad malo ostare – onda te izjeda što ne možeš da im pomogneš (jer njima ne trebaju tada pare – trebaš im ti). Ja sam se vratio taman da budem sa njima toliko da me taj deo ne ubije u pojam“, objasnio je.
Sve ostalo ćeš imati bilo gde – posao, lepe i loše trenutke, tužne i radosne – tako da o tome ne razmišljaj. Ako si u poziciji da ćeš rešiti neke svoje velike brige – idi. Nemoj se dvoumiti mnogo jer nema mnogo prilika.“
Jedna žena je rekla da je u inostranstvo otišla u kasnim dvadesetim, i da sad, posle 20 godina života tamo, shvata da je Srbija bogata zemlja.
„Osoba tu ima roditelje, rodbinu, prijatelje. Dobru hranu. Lepu prirodu. Ima dušu, koju veruj nema svuda. U inostranstvu imaš sistem, i sistem je sve. Svi žive isto. Sistematski radiš, i u tom rendom sistemu sve je programirano.
Pauze, kako radiš, nema nekog druženja. Živim u zapadnoj zemlji već 12 godina. Jedino što mi fali je vreme provedeno sa mojom sestrom i njenom decom.
Uglavnom si sam. Kolege sa tobom pričaju samo na poslu, posle posla svako kući i kraj. Imaš mogućnost doškolovavanja, i imaju lepe mogućnosti. I specijalizacije su im odlične. U privatniom životu, jako teško naći srodnu dušu, jer nisi kući, ljudi sa svih strana, drugačiji mentalitet.
nastavak na sledećoj stranici
Oduvek smo želeli, u Parizu i okolini, da imamo jedan pravi srpski restoran na visokom modernom nivou po ugledu na
