Iz Pariza u Srbiju: Zamena kroasana za komšijsku pitu

Kažu da čovek može da promeni adresu, jezik, navike, pa čak i ritam života, ali da dušu ne može. Ona se uvek vraća tamo gde je prvi put naučila da voli. Tako je i *Marina, rođena u Francuskoj, odrasla među urednim haustorima i tihim metro stanicama, jednog jutra shvatila da joj srce kuca u ritmu koji Pariz ne ume da prati. Nije to bila nostalgija, jer nostalgiju možeš da slažeš, da je potisneš, da je ućutkaš. Ovo je bilo nešto drugo, osećaj da je vreme da se vratiš tamo gde ljudi još uvek pozdravljaju jedni druge na ulici, gde komšija zna kako se zove tvoje dete, gde ti neko ostavi paradajz na kapiji „eto, višak je, pa da se nađe“.

I tako su ona, suprug i njihovo dvoje dece, svi rođeni u Francuskoj, svi naviknuti na red, tišinu i ručak u podne – spakovali život u nekoliko kofera i krenuli put Srbije. Ne zato što im je nešto falilo tamo, nego zato što su osetili da im nešto nedostaje ovde. A to „nešto“ nije moglo da se kupi u supermarketu, niti da se pronađe u administraciji, nego samo u ljudima, u ritmu ulice, u onom neobjašnjivom osećaju da si svoj među svojima.

*Marina, kad ste stigli u Srbiju, šta vas je prvo „udarilo“ — u pozitivnom smislu?

*Marina: Iskreno… tišina. Ali ne ona francuska tišina gde je društvo zatvorenije naročito u velikim gradovima, nego ona srpska tišina u kojoj čuješ decu kako se smeju napolju, komšiju kako zaliva baštu, psa kako laje na prolaznike. To je ona tišina koja znači da život postoji oko tebe. U Francuskoj smo živeli lepo, uredno, sve na vreme, sve po pravilu. Ali nekako sterilno. Ovde, čim smo stigli, komšinica je donela pitu i rekla: „Dobrodošli, deco, da se zasladite.“ Ja sam se smejala i rekla mužu: „Eto, nismo ni raspakovali kofere, a već smo ušli u sistem.“

Često se čuje da je Srbija bezbednija za decu. Da li ste to osetili?

*Marina: Apsolutno. U Francuskoj smo stalno bili na oprezu: metro, škole, parkovi, sve je nekako pod tenzijom. Ovde… deca izađu napolje, igraju se do mraka, komšije ih paze kao da su njihova. Jednom u početku kada smo se doselili, moj je sin pao s bicikla ispred zgrade. Pre nego što sam stigla da istrčim, već su ga troje komšija podigli, neko mu doneo vodu, neko ga teši. Ja kažem: „Ljudi, hvala vam.“ A jedan deda odgovara: „Ma kakvo hvala, bre, pa to je naše dete sad.“

Kako vam prija taj srpski stil života: otvoren, glasan, druželjubiv?

*Marina: Prija mi više nego što sam mislila. U Francuskoj se ljudi druže ali i drže distance. Nije to loše, samo je drugačije. Ali ovde… ovde se živi zajedno. Rekla bih da nema pretvaranja već te neko i opsuje ako misli da to treba. Kad smo se uselili, komšije su dolazile da se upoznaju. Jedan je doneo rakiju, drugi domaće vino, treći kaže: „Ako vam nešto treba, samo kucnite.“ Muž me gleda i šapuće: „Ovo je kao da smo upali u neki film.“ A ja mu kažem: „Nije film, nego Srbija.“

nastavak na sledećoj strani