Iz Pariza u Srbiju: Zamena kroasana za komšijsku pitu

Da li ste osetili pad kvaliteta života u odnosu na Francusku?

*Marina: Ne. I to me najviše iznenadilo. Pre dvadeset godina možda je bilo drugačije, ali danas sve imaš. Supermarketi puni, putevi bolji nego što smo očekivali, internet brži, škole pristojne, privatna medicina odlična. A troškovi života… pa, realno, lakše se diše. U Francuskoj je sistem uređen, ali je život skup, stresan i brz. Sve je isplanirano, ali nema spontanosti. Ovde se živi mirnije. Imamo više vremena za porodicu, za kafu, za razgovor. Plata možda jeste manja na papiru, ali su i troškovi drugačiji. Kad se sve sabere, kvalitet života je tu negde, a duša je mirnija.

A šta vam najviše smeta? Hajde da budemo iskreni.

*Marina: Vazduh. To je broj jedan. Kad dođe zima, kao da se cela zemlja pretvori u roštilj na ćumur. Deca mi kažu: „Mama, miriše na roštilj.“ A ja im odgovaram: „Ne miriše, deco, nego se komšije greju.“ I kultura… Francuska je tu i dalje nedostižna. Muzeji, izložbe, koncerti, u Francuskoj je to svakodnevica. Ovde moraš malo da tražiš. Ali iskreno, više vremena provodimo sa ljudima nego po institucijama, pa se ne osećamo uskraćeno. I ono što mi iskreno smeta, moram da budem iskrena, to je taj naš mentalitet „lako ćemo“. U Francuskoj se zna: ako je dogovoreno u 10, onda je u 10. Ovde je to često „oko 10“, pa ispadne 10 i po, 11… ili sutra. Nekad te ta improvizacija nasmeje, ali nekad i umori, naročito kad si naviknut na preciznost. Ipak, s vremenom naučiš da se manje nerviraš i više prilagođavaš, ili, kako mi kažu, „polako, naviknućeš se“.

I priznajem, još ne mogu da se naviknem da se ruča u 15 ili 16 sati. Mi i dalje ručamo u 12, kao u Francuskoj, pa se svi čude kao da smo s Marsa pali. (smeh)

A birokratija? To je večita tema.

*Marina: Mi smo se uplašili unapred. Svi pričaju da je komplikovano, da se čeka, da se ide od šaltera do šaltera. A onda naišli smo na digitalizaciju. Sve online. Prijave, dokumenti, zakazivanja. Muž je rekao: „Ovo je za nešto lakše nego u Francuskoj, a tamo smo rođeni.“ Jedino što moraš da znaš je da klikneš gde treba. Ako ne znaš, komšija zna. U Srbiji uvek neko zna.

Kad sve saberete, šta je najveća prednost, a šta najveća mana života u Srbiji?

*Marina: Znaš, kad čovek živi između dve zemlje, dve kulture, dva ritma onda nauči da ne gleda svet crno‑belo. Francuska je bila naš dom. Tamo smo se rodili, tamo smo naučili da poštujemo pravila, da cenimo kulturu, da uživamo u redu i tišini. Tamo su nam ulice bile čiste, vazduh lagan, kultura ljudi na najvišem nivou. I to je nešto što ne možeš da zaboraviš. Francuska je zemlja u kojoj je lepo živeti stvarno lepo. I ko god kaže suprotno, ili nije živeo tamo, ili nije hteo da vidi ono što valja.

Ali onda dođe trenutak kad shvatiš da lep život nije uvek i pun život. Da ti može biti udobno, ali da ti fali toplina. Da možeš imati sve, ali da ti nedostaje neko. Da možeš biti okružen ljudima, a opet sam. U Srbiji je drugačije. Ovde je sve malo glasnije, malo haotičnije, malo neurednije…ali je zato srce veće. Ovde te ljudi prime kao svog, iako te prvi put vide. Ovde deca trče slobodnije, komšije te zovu po imenu, a život se odvija u dvorištima, na ulici, među ljudima. I to je ono što nas je vratilo.

Ne zato što je u Francuskoj loše jer tamo je mnogo toga bolje. Nego zato što je ovde nama bolje. Jer ovde  smo našli ono što nismo mogli da kupimo: pripadnost.Kad me pitaju šta je prednost, a šta mana, ja kažem ovako: Francuska ti da kvalitet, red i kulturu. Srbija ti da dušu, sigurnost i ljude.

I ne možeš da kažeš da je jedno bolje od drugog. Možeš samo da izabereš šta tvojoj porodici više prija. A nama je, eto, prija Srbija. Francusku nosimo u srcu, ali ovde nam je dom.

* Na zahtev naše sagovorinice koja već nekoliko godina živi u Beogradu, promenjeno je ime