„KOMŠIJA KOMŠIJU NE POZNAJE…“, napustili sve pa se iz Francuske vratili u Srbiju

A šta je ono što vas je najviše motivisalo da se usudite na taj korak?
-Najveću motivaciju dobila sam kad sam videla ne zadovoljstvo u očima svoje dece. Njima je na neki način bilo uskraćeno detinjstvo. Odrastali su pod tuđim krovom bez dvorišta bez babe, dede, tetke… Morali su da se suzdržavaju da im objasnjavam zašto nesme da skače da budu bučni da iznose igračke u dvoriste, moralo je na sve da se pazi.

Kako su deca reagovala?
-Deca su presrećna. Napredovali su dosta. Napokon baka i deka velika kuća, dvorište, naše komšije, svi pričaju naš jezik, nikom ne smeta graja dece, sloboda gde god da pođemo, nema ono ‘ne smemo na tu stranu ne smemo u taj kvart’, pogotovu kad se smrkne. Ne mi ovde izlazimo i noću i na koju god stranu pođemo idemo opušteno.

Sa kakvim ste se poteškoćama suočili u početku?
-Poteškoća nismo ni imali znajući da smo se vratili kući gde nam je sve više manje poznato. Dočekali su nas rodbina i prijatelji koji su bili veoma srećni što smo se vratili.

Koliko je teško pronaći posao u Srbiji i uklopiti decu u školski sistem?
-Nikakav problem naći posao u Srbiji. Moja porodica ne oskudeva bas ni u čemu, posao je normalan, plata je pristojna redovna, staž ide, socijalno osiguranje preko firme, odmori, bolovanja sve čisto, lepo bez rupa u zakonu. Deca su se brzo prilagodila i kao što rekoh mnogo im se više sviđa naš sistem i dosta su srećniji.

nastavak na sledećoj strani