Najstrašnije od svega, bilo je, tvrdi ona, ponašanje osoblja.
“Osim nekoliko mladih medicinskih sestara, koje su bile predivne, ove starije su užasno neprijatne. One vređaju pacijente, nemaju trunku empatije. Jednoj sam rekla da je jako neprijatna, a ona mi je odgovorila ‘Sad ćeš da vidiš kakva mogu da budem’, pa je svu posteljinu skinula sa mene i viknula mi da idem da se žalim, ako hoću”.
O starijim pacijentima, tvrdi ona, niko ne brine.
“Gospođa koja je bila u mojoj sobi nije mogla da ustane i ode do toaleta, pa su joj doneli visoku stolicu sa rupom i ispod neku nošu. Rekli su joj da sedne i da tu obavi nuždu, iako je u krevetu preko puta bio muški pacijent. Ženu je, normalno, bilo sramota i nije mogla. Kasnije je nekako sama otišla do toaleta, i tamo je pala. Sestre su je donele u sobu, spustile na krevet, onako umazanu mokraćom i otišle. Bilo mi je žao, pa smo jedna gospođa i ja uzele kućni mantil koji je ta žena donela u bolnicu i umotale je u njega. Prethodno smo tražile čist čaršav, promenile smo joj posteljinu i skinule prljavu i mokru spavaćicu”, prepričava agoniju koju je doživela u bolničkoj sobi.
Buđenje u šest i nameštanje kreveta
Scene kakve ni u najgorim filmovima nećete videti, kaže Milena.
“Higijena je na nuli. Čistačica pere toalet sa svakakvim izlučevinama, pa onda sa istom krpom čisti i sobu, oko naših kreveta. Kad sam pitala ljude sa odeljenja zašto se ne žale, odgovor me je pokosio:’Ako ih prijavimo, ko će posle da nas leči?’. To su mi rekli. Ceo život sam provela u Parizu, tamo sam išla i kod lekara, ovako nešto nisam mogla ni da zamislim. Naši ljudi nemaju novca za privatnike i samim tim državna bolnica je jedini izbor. Ko će da se zauzme za te bolesne ljude?”, pita naša sagovornica i naglašava da je jedini razlog zašto je ostala punih 10 dana, do otpusta, da bi mogla da ispriča šta se događa unutar bolničkih zidova, ne bi li neko od nadležnh reagovao.
nastavak na sledećoj strani