Nekada je gotovo svaki putnik iz Srbije koji je kret’o ka grčkom moru imao u prtljažniku sanduk domaćeg paradajza, par tegli ajvara, kilu sira, glavicu crnog luka i neizostavnu flašu rakije. „Bolje da imam svoje, nego da plaćam trostruko tamo“, bio je čest moto. Danas, međutim, stvari su se delimično promenile — iako i dalje ima onih koji verno pune gepek kao za seobu naroda, sve je više i onih koji se oslanjaju isključivo na grčke markete i taverni.
Ko još nosi hranu i zašto?
„Naravno da nosim“, kaže Vesna iz Jagodine, koja letuje u Sartiju. „Domaći paradajz je ipak domaći. Ovde jeste svež, ali meni to nije taj ukus. Imam i decu, pa spremimo pasulj prvi dan, pa paprike punjene, a u frižider stavim i sir, i malo mesa. Em je jeftinije, em znam šta jedem.„
Za Vesnu i mnoge poput nje, poneti hranu nije stvar škrtosti, već navike, ukusa i osećaja doma. „Isto je kao kad neko ponese jastuk svoj od kuće – meni su to paradajz i komad slanine„, dodaje uz osmeh.
S druge strane, mlađa generacija turista razmišlja drugačije.
„Mi smo sve kupili u Lidlu u Solunu kad smo stigli„, kaže Luka (28) iz Novog Sada, koji letuje sa devojkom u Neos Marmarasu. „Ne vredi nositi sve to iz Srbije, plus auto je pun, vruće je, a ovde imaju sve. I nije nešto skuplje ako se snalaziš.“
Njegova devojka Milica dodaje da im je i važno da probaju lokalnu kuhinju: „Zašto bih dolazila u Grčku da jedem sarme iz zamrzivača? Hoću musaku, giros, hobotnicu… Kad već letujemo, da se stvarno i opustimo.“
Prema rečima turističkih vodiča i vlasnika vila u Grčkoj, primetan je trend – sve više ljudi iz Srbije dolazi bez hrane, pogotovo oni koji borave u apartmanima sa restoranom u blizini, ili blizu većih marketa. Ipak, u manjim mestima ili u kampovima, „gepek pun hrane“ i dalje je često viđena scena.
„Imamo goste koji bukvalno istovare pola mini-marketa iz Srbije. Neki čak nose pogaču iz pekare, pavlaku, pa i flaširanu vodu„, kaže Jorgos, vlasnik apartmana u Toroniju. „Ali mladi, oni više izlaze, troše u restoranima, i manje kuvaju.“
Neki i dalje biraju da ponesu hranu iz ekonomskih razloga. Porodični odmor za četvoročlanu porodicu već je veliki trošak, pa se ušteda na obrocima itekako računa. Pakovanje hrane postaje deo plana kako da se letovanje održi u prihvatljivim okvirima.
„Mi smo šestoro, i bez obzira na sve, letovanje ne bismo mogli sebi da priuštimo da ne kuvamo sami„, priznaje Milovan iz Šumadije, koji letuje u Polihronu. „Paradajz iz bašte, malo suvog mesa i testenina – sve mi nosimo. I super nam je.“
S druge strane, mnogi se slažu da nije više ni toliko stvar cene koliko emocije.
„Miris domaćeg paradajza iz Leskovca, koji sam ponela u korpi, meni miriše na detinjstvo“, kaže Radmila iz Niša. „To nije paradajz – to je sećanje.“
Dakle – da, Srbi i dalje nose paradajz na more. Ali ne svi. Tradicija se menja, generacije drugačije putuju, a pristup odmoru postaje raznolik. Neki ne mogu bez ukusa doma, drugi žele samo da se prepuste talasima i grčkoj kuhinji. I jedno i drugo je deo istog putovanja – ka suncu, moru, i pokojoj salati na terasi.
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Montreuil“, mesto gde se okupljaju ljudi sa