Na današnji dan 1912. srpska vojska je oslobodila carski grad Prizren

Major Selimir Ostojić je oslobodio Suvu Reku i smelo krenuo u oslobođenje Dušanovog grada – „Pobio sam srpsku zastavu u Prizrenu, ne odstupam i kraj nje ću umreti!”

Ušao je u Prizren 3. oktobra 1912. i mudro manevrisao do 3. novembra, kada je stigao komandant 3. armije, đeneral Božidar Janković.

30. oktobra oko 7 časova u Suvu Reku, u štab konjičkog diviziona, došli su predsednik opštine grada Prizrena, nekoliko viđenih Srba i prevodilac ruskog konzulata s molbom da srpske trupe uđu u Prizren. Komandant diviziona, major Ostojić, našao se u teškoj situaciji. Imao je svega 97 konjanika. Naći se u predelima naseljenim većinom neprijateljski raspoloženim stanovništvom, daleko od glavnine, s kojom su veze bile spore i nesigurne, značilo je izložiti se opasnosti uništenja. Strahovao je da bude namamljen u klopku. Ali je, ubrzo, iz Prizrena dobio pouzdane izveštaje da albanski prvaci pozivaju na oružje LJumljane i druga okolna plemena i da srpsko stanovništvo Prizrena živi u strahu od verovatnog pokolja. U takvoj situaciji, iako je raspolagao malim snagama, major Ostojić je smelo odlučio da pođe na Prizren.

Komandant diviziona je poseo grad samo konjicom i jakim patrolama, a ostale snage, u grupama, rasporedio na visovima oko grada. Ovde je preduzet niz demonstrativnih mera u cilju obmane neprijatelja: šatori su poređani u jednu vrstu; svuda su zapaljene mnogobrojne vatre; trubači su neprestano svirali na raznim stranama, stvarajući utisak o masovnosti vojske; jedini top bio je neprestano u pokretu oko grada; pribeglo se i veštom proturanju lažnih vesti o jačini snaga i o dolasku nove vojske, pa je u tu svrhu komandant odredio za liferanta jednog građanina turske nacionalnosti, naredivši mu da svakodnevno isporučuje 10.000 hlebova i 3.000 kg mesa za vojsku „koja se svakog časa očekuje”.

Ratno lukavstvo je uspelo. Turski i albanski vojnici su ostali mirni sve dok iz Skoplja nisu pristigli Šumadijska divizija I i Štab 3. armije.