Kosovo i Metohija bi otišli u zaborav za vek i vekova. Srpska kolevka u kojoj se rodila srpska tradicija, srpska pravoslavna vera, gde je najveća koncentracija srpskih verskih objekata na jednom mestu, bila bi samo sećanje. Znajući kako se Albanci odnose prema svemu što je srpsko od 1999.godine, na tim prostorima teško da bi postojao neki trag koji bi ukazivao da su tamo nekad živeli Srbi. I ko garantuje da bi se Zapad na to zaustavio u budućnosti i ne bi dolazile nove ucene?
To je ono što bi, pored sramote za pokolenja, srpski narod izgubio. A evo šta bi Srbija dobila. Dobila bi pohvalnicu. Kao u filmu „Tesna koža“, odakle dolazi čuvena opaska „Pohvalnica bakice“. Kabineti Makrona i Šolca su pustili neki non-pejper koji bi Srbiji, usled priznavanja „Kosova“, dao vodeću ulogu u regionu, jaku finansijsku podršku i obećanje da će Srbija uću u Evropsku uniju, nekada. Interesantno zaista.
A i da je istinito, više je nego neuverljivo. Znajući naše „prijatelje“ sa zapada koji su obećali Srbiji da će ući za deset godina u Evropsku uniju ako svrgne Miloševića, pa onda opet sve to obećali ako se brzo izruči Milošević, pa onda…Srbija je sve to radila misleći da može da veruje zapadnjacima. I Srbija još uvek čeka da se primi tamo gde ona geografski i istorijski pripada više nego veliki broj država Evropske unije. I čekaće…
Verovati onima koji hoće da ukinu Republiku Srpsku, onima koji su nas zasipali bombama za „naše dobro“, verovati njima koji nisu ispunili svoja obećanja, odreći se našeg identiteta zaradi ulaska u Evropsku uniju koja nikada nije bila razjedinjenija i odakle dolaze novi „desni“ vetrovi, odreći se možda jedinog pravog istorijskog prijatelja – Rusije…Možda nije vreme za sve to, mada iskreno nikada neće ni biti vreme pod ovakvim uslovima.
nastavak na sledećoj strani