Danas pravoslavni vernici obeležavaju dan BELE POKLADE, dan koji prethodi Velikom vaskršnjem postu i dan kada se oprašta. Facebook grupa Istorija Srba piše da kada bi više od 50% Srba postilo čitav Veliki vaskršnji post od 7 nedelja, možda bi nas Gospod udostojio da oslobodimo Kosovo i Metohiju, carsko Skoplje, Krajinu itd. i obnovimo srpstvo. Posti se na vodi, a u subotu i nedelju na ulju. Riba je dozvoljena samo dva puta u toku celog Vaskršnjeg posta – na praznike Blagovesti i Cveti.
Kad bi, na primer, pala cena mesa ovih nedelja zbog manjka potražnje tokom posta i kad bi Srbi išli mirili se sa komšijama i braćom i tražili oproštenje jedni od drugih i okretali drugi obraz, ponovo bi procvetala Srbija i bila prava rajska bašta.
Kad smo se držali postova i sredom i petkom i 4 velika posta, kad smo se redovno kajali, ispovedali, pričešćivali, tada bi nas Gospod pogledao i uzeo kao Svoj narod, nagradivši nas oslobođenjima i prosperitetom na ovoj najlepšoj zemlji na svetu koju nam je On dao.
Srpski narod je nekada bio poznat po držanju svih crkvenih postova i liturgijskom životu.
Koji god istorijski izvor o Srbima uzmete, od ranog srednjeg veka pa sve do 20. veka, uverićete se koliko su naši preci postili i živeli liturgijskim životom.
U srednjem veku imamo romejske izvore koji sa divljenjem pišu o Srbima koji poste svake srede i petka i sva četiri velika godišnja posta (Vaskršnji, Petrovski, Gospojinski, Božićni). U vreme turske najezde i okupacije to se samo pojačava i bukvalno nećete pronaći srpsku porodicu koja ne posti.
Na primer, prota Mateja Nenadović, prvi srpski premijer i jedan od vođa srpske revolucije 1804-1817 u svojim „Memoarima“ piše kako je narod dosta postio u predustaničkoj i ustaničkoj Srbiji.
Čim je Karađorđe otpočeo ustanak u Šumadiji na Sretenje 1804. godine, glas o ustanku odmah je stigao i u tadašnju Valjevsku nahiju, te prota Mateja stade ubeđivati lokalne knezove i prvake da se dignu na turske odmetnike janjičarske dahije, koji su preoteli vlast u Smederevskom sandžaku (pogrešno kod nas nazvanim „Beogradski pašaluk“) otpočevši seču srpskih knezova.
Prota Mateja u svojim memoarima na tom mestu navodi da je čak i turski car uz srpski narod i da će podržati zbacivanje odmetnika janjičarskih dahija.
Zbog toga je prota Mateja ovim rečima počeo da ubeđuje valjevskog kneza Peju da ne ide kod dahijskog poverenika za Valjevo Poreč-Alije, već da se prodruži Karađorđu i ustanicima:
—“Crni Đorđe veće je sve hanove popalio, i narod podigao. A ti ako nećeš i neki kmetovi, a vi idite u Valjevo Poreč-Aliji, pa se sa njim zatvorite, a mi ćemo jemačno doći na vas; a znajte da je jači car i sav narod nego tvoj Poreč-Alija“.
I na ovom mestu u protinim „Memoarima“ tačno možete da vidite koliko je naš narod postio, kada prota opisuje kako je na njegovo nagovaranje kneza Peja da se priključi ustanku reagovao jedan običan seljak iz okoline Valjeva koji je slušao protino ubeđivanje.
„To sluša Đorđe Krstivojević iz Zabrdice, kmet, koji je došao s novim knezom Pejom, pak reče:
—’Čuješ, kneže Pejo! Da ovaj prota rekne: Đorđe, jedi meso u petak i sredu, — ja ću jesti, a kamoli neću Turke tući’. (To vam samo napominjem da vidite, kolike su onda Srbi postove uvažavali.)“
Ne samo da je narod postio, već i vojvode i knezovi, a naročito Karađorđe.
Milan Đ. Milićević u svom „Pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba“ piše kako je sam vožd srpski Karađorđe bio poznat po svojoj skromnosti, umerenosti u jelu i piću i poštujući svaki post.
Govorilo se da je Karađorđe u „jelu i piću bio smeran za priču: pogača i papula (posni pasulj) uz post; a pogača i suvo meso uz mrs“.
Uz to, Karađorđe se nije odvajao i od čuturice dobre šumadijske rakije i to bi za njega bila „najbolja gozba“.
Narod je ne samo postio sredu i petak i četiri velika posta, već je i uveo lokalni post „Aranđelovicu“ pred Aranđelovdan, a takođe ogroman broj ljudi je postio i ponedeljkom, uz sredu i petak.
Svim Pravoslavnim Srbima, želimo sretan i blagosloven sutrašnji početak Velikog Vaskršnjeg posta!
Budimo dostojni potomci svojih predaka.