Savindan (ili Dan svetog Save) je praznik Srpske pravoslavne crkve koji se slavi 27. januara (14. januara po starom kalendaru), kojim se obeležava uspomena na svetog Savu, srpskog prosvetitelja i prvog arhieposkopa srpskog. Sveti Sava je i školska slava. Ovom prilikom čestitamo ovaj sveti dan svim školarcima u Srbiji i dijaspori a takođe i slavu parohiji Sveti Sava u Parizu.
Praznik Savindan je u crkvenom kalendaru upisan crvenim slovima: Sveti Sava, prvi arhiepiskop srpski. Praznik svetog Save je jedan od najvećih hramovnih i porodičnih praznika u srpskom narodu, svetkuju ga mnoge zanatlije.
Dan svetog Save postao je i školska slava odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca.
Praznik se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom vlasti. Posle poluvekovne zabrane u komunističkom režimu, ponovo se nastavilo sa proslavljanjem svetog Save kao školskog patrona.
Na ovaj dan, život svetog Save se okončao i crkva je ustanovila da se ovog dana obeležava uspomena na život i delo svetog Save. Upokojio se u ponedeljak 14. januara 1236. godine, u gradu Trnovu u Bugarskoj.
Do procvata svetosavskog kulta je došlo stvaranjem nove srpske države. Još početkom XIX veka je nastala poznata Himna svetom Savi, a zakonom iz 1840. godine njegov praznik postaje školska slava u Srbiji.
Naročito revnosno Svetog Savu praznuju stočari iz raznih krajeva. Poput svetog Mrate i svetog Aranđela, sveti Sava se smatra vučjim pastirom. Mnogi srpski narodni običaji oko Svetog Save vezani su za stoku i za strah od vukova. Pred Savindan se stoka nije smela puštati u šumu, iz straha od vukova, jer bi to za nju bilo pogubno.
Ovih dana ništa nije smelo da se radi. Britve nisu otvarane da bi vukovima čeljusti ostale sklopljene. A žene nisu smele ništa da boje u crveno da vukovi ne bi klali stoku. Da bi umolili sveca da vukove okrene od njihovog stada, u mnogim krajevima se ovaj praznik proslavlja vrlo svečano i pre njega se postilo sedam dana.
Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi „Početak bune na dahije“.
Veruje se i da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.
Iako je ovaj dan takozvano crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene tog dana smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje.
Običaj je da se posti prema pravilu posta kad praznik padne na sredu ili petak, iako je dozvoljeno konzumirati ribu. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
Ako želite da vam slavlje ostane u prelepom sećanju, da dekoracija bude kao iz bajke a da budu oduševljeni kako
