Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, u susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava.
Mudri i praktični Nemanjin sin, Sveti Sava, mnogobožačke kumire i idole, zamenio je velikim svetiteljima Crkve Hristove, koji postadoše zaštitnici i pomoćnici srpskih domova, crkava i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Tako je nastala krsna slava.
Crkva je, imajući u vidu praktične razloge, savetovala i preporučivala porodicama koje svetitelje da uzimaju za svoju krsnu slavu. Birani su veliki svetitelji koji se praznuju u jesen, zimu i proleće, kada je manje radova u njivi, pošto su Srbi bili narod koji se bavio zemljoradnjom i stočarstvom. Pojedine porodice, opet, birale su dan kada će se krstiti, i svetitelja koji se toga dana slavi, uzimale za svoju krsnu slavu.
Značaj slave, Slavljenje krsne slave je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petvekovnog robovanja pod Turcima. Slavljena je slava u vreme i nevreme – u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojniki hleb (tajin) pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle Prvog svetskog rata u vreme neviđene bezbožničke i antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, slobodno se može reći, da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.
Poštovanje svetiteljstva je suštinski bitno u misiji i životu Crkve, kao primer ličnog podviga vere, posebno u narodu kojem svetitelj pripada, ali poseban značaj svetiteljstva jeste svedočenje vere u Vaskrsenje, pogotovo svetosti posvedočene svetim moštima kao dokazom Božije blagodati da podvižnik verom u Vaskrslog Gospoda zadobija i dar svetosti tijela kao dokaz da je čovjeku Hristovim Vaskrsenjem otvorena mogućnost put Spasenja u Hristu.
Spin pojedinih pesudonaučenjaka, školovanih u komunizmu, koji tvrde kakao je slavljenje Slave paganizam, naravno nikakve veze s istinom nema, jer mi naše Svetitelje ne smatramo za bogove, već za Svetitelje, niti u njima činimo sebi idole („ne čini sebi idola ni u kakva lika“), već se njima klanjamo, klanjamo se njihovim ikonama i freskama, klanjamo se svetim moštima kao dokazom Božije blagodati da podvižnik verom u Vaskrslog Gospoda zadobija i dar svetosti tela kao dokaz da je čoveku Hristovim Vaskrsenjem otvorena mogućnost put Spasenja u Hristu.
Ova informacija sigurno nije prijatna ali u najtežim trenucima može biti veoma korisna. „Milenkovic and co“ već skoro 30 godina
